Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Pozornica

Naravno da nijedan čovek ne zna kada ćemo napustiti ovo privremeno stanište na kojem se trenutno nalazimo. Kraj je neminovan. Ali niko ne zna kada, kako i gde.

Možda to i nije bitno.

Toliko puta sam razmišljao o kraju, a da zapravo nikad nisam ni počeo da koračam kroz sadašnjost. Strah od svega me je kočio da živim baš u ovom trenutku.

Zašto sam ovo rekao u prošlom vremenu?

Ništa se nije promenilo. I dalje osećam taj strah. Možda sada više nego pre. Čekajući taj savršen trenutak u kome će sve biti onako kako sam zamišljao, ne verujem da će ikada doći. Ne zato što sam malodušan ili pesimista, već zato što sam prestao da verujem da se svet vrti oko mene. Shvatiti suštinu svoje nebitnosti dok postojimo u ovoj dimenziji mi je dalo tračak nade. Neverovatno zvuči. Upravo taj paradoks će možda biti nešto za šta mogu da se čvrsto uhvatim i počnem najzad da živim.

Nedavno sam gluvario ulicama grada, ubijajući vreme između dva posla. Šetajući tako, prošao sam pored momka koji je ispod prolaza na Terzijama svirao gitaru i tako pokušavao sebi da obezbedi koji dinar. U kutiji od gitare nalazilo se, koliko sam uspeo onako odokativno da procenim, ne više od 200 dinara. Nepoznati momak obučen u staru odrpanu jaknu, zračio je neverovatnim i ničim izazvanim opitimizmom. Uživao je u svojoj muzici. Prolaznici ga nisu primećivali. Svi su nekud užurbano koračali zadubljeni u neke svoje misli. U tom jednom momentu učinilo mi se da ga samo ja primećujem. Bio je nevidljiv za sve osim za mene. Da li tu prikazu vidi još neko osim mene? Upravo je počinjao da svira Dilanovu stvar "Tangled Up in Blue", pogledao me i nasmešio se. Sada sam, više nego pre, bio ubeđen da njegovo postojanje, sada i u tom trenutku, samo ja mogu da vidim.

Prišao sam mu sa namerom da mu se obratim, kažem bilo šta ali nisam izustio ni reč. Stajao sam potpuno nepomično i gledao ga. Ljudi su i dalje prolazili, niko nije primećivao koliko dobro je skinuo tu Dilanovu stvar. Skinuo sam ranac sa leđa i počeo da rovarim po njemu, tražeći novčanik. Želeo sam da mu pokažem da cenim to što radi, taj njegov optimizam i osmeh iza kojeg se verovatno krila tuga.

Kakav kliše!? Pronašao sam pedesetodinarku i krenuo da je ubacim u kutuju od gitare. Momak je prekinuo sa sviranjem i rekao – Opusti se čoveče, uživaj u muzici. Ja ovo ne radim zbog novca. Jednostavno volim da sviram. Ovo je moja pozornica…

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.