Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Komšije

Postoji to neko vreme, izgubljeno u hodnicima vremenskog kontinuuma, u kojem je, koliko se ja sećam, bilo srećnih krajeva u filmovima, u kojem su ljudi oslobođeni predrasuda sebi mogli da dozvole da plešu na kiši, raduju se tuđoj sreći, uživaju u neobaveznim pričama sa komšijama ili slučajnim prolaznicima.

To su bila vremena kada bi se komšije kasno u noć okupile ispred naše kapije i ispraćale nas na more. I mi smo to isto činili. Možda ja to sve posmatram očima nepopravljivog romantika koji se danas vešto krije iza cinizma i ironije samog postojanja.  A možda to sve i nije postojalo?

Koliko se sećam, u to vreme nam nije bilo bitno ko je Hrvat, ko je Slovenac, ko je Indijanac, a ko kauboj. Trčkarao bih po zajedničkom dvorištu naše stare, trošne kuće u Zemunu u kojoj je živela moja čitava familija, sa lukom i strelom i tek ponekad sa kaubojskim opasačem sa dva mala plastična kolta, poput Džona Vejna, američke seljačine, odgovorne za hapšenje više desetina istaknutih američkih pisaca, scenarista i glumaca. Bilo je dovoljno da uperi svoj debeli prst i optuži bilo koga da je komunista.

Bez obzira na današnja saznanja i dalje sam privrežen američkoj pop kulturi. U to vreme komunizma, nešto kasnije i socijalizma, niko od nas klinaca sa kaldrme nije želeo da jede boršč, nego hamburgere, pije koka-kolu iz limenke, nosi starke ili sluša MTV…

U to vreme nije bilo interneta. Sve što smo želeli da znamo, pronalazili smo u Politikinom zabavniku, knjigama i tek ponekad, nekom stranom časopisu ukoliko bismo uspeli da ga se dokopamo. Uloga koji bih sebi dodelio, dosta je zavisila i od filma koji bih gledao tog dana na jedina dva kanala koji smo imali na raspolaganju. Stari crno-beli televizor sa stabilizatorom, po kojem smo morali da udaramo svaki put kada bi slika počela da šeta gore dole, me nije sprečavao da uživam u svetu koji sam stvarao za sebe. U njemu, ja sam bio glavna uloga.

Nadomak naše kuće, postojalo je predivno drvo sa ringlovima, a tik do njega kuća našeg dobrog prijatelja iz ulice. Neki bi ga danas nazvali Romom. Mi to nismo radili. Štaviše, nije nam bilo bitno. Bili smo slepi na boje, nacionalnost, veru i druga sranja koja bi izazivala mržnju. Nekolicina nas, dobrih drugara iz ulice po čitav dan bi provodili zajedno. Nikome od nas nije bilo bitno kakvu garderobu imamo, šta su ili gde nam rade roditelji. Igrali smo fudbal i maštali da postanemo junaci kojima smo se divili.

Kroz čitavu ulicu protezao se drvored sa dudinjama, a između njih stara turska kaldrma po kojoj smo vozili bicikl. Sakupljali smo sličice fudbalera, igrali klikere i svi zajedno bili zaljubljeni u istu devojčicu iz ulice.

Te sada davne 1986-e, zajedno smo gledali utakmice i navijali svako za svoj omiljeni tim. Naravno, osim kada je igrala Jugoslavija. Nije bilo mržnje, bilo je dobrog zezanja, zdravog navijanja, a nakon toga obaveznog fudbala na male goliće, gde bismo sebi dodeljivali imena omiljenih igrača. Ponekad bih bio Ziko, ponekad Pele, ponekad Maradona, ponekad Šestić, a ponekad Zlatko Vujović..

I zato zajebite mržnju. Neka pobedi bolji. Neka pobede komšije sa kojima smo do juče živeli zajedno. Neka pobedi razum. Neka pobedi fudbal.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.