Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Гага Николић, Сећања Београдсе калдрме

Foto-dokumentacija Borbe

Не знам некад, где се то изгубио? У чијем оку се сакрио тај свет? Та мирна лука из Невесињске улице на Чубури? Или један матори бели дуд на ћошку Максима Горког и Јужног булевара? Добро де, булевара црвене армије, како вам драго! Где су то ишчезли осмеси са наших раскршћа, мала ужурбаност у ништа посебно, и оно сасвим важно у које се верује и за које се живи? Најпосле и снене очи твоје у сумрак, након представе у Атељеу 212, док крај шанка тражиш туру пића за све присутне, а бифе крцат. Београд је побегао са свих познатих адреса у неки тренутак у вечном, безграничном, неомеђеном. С ким попити чашу горког, слатког, или пића које реже успомене на ситно, као коцкице укусног у овом безукусу? Како ићи једино правом? Како, него с тобом сакривеним иза оног облака над главом, да суфлер будеш!? Молим бифеџију да наточи данас једно сећање, за све!

Сећање на Београд, прво што дође у главу када неко каже име овог изгубљеног града. Не, није Победник, или Авала! Већ та четири слова: Гага. И онда дигнем чашу, па велим: Сети нас се, сећање наше! Онако успут, како најбоље умеш и знаш. Сети нас се у овој пустахији без дашка ветра ил` ваздуха у грудима, на рубу универзума у којој смо заборављени. Махни нам бар кроз прозор куће од месечине жуте, док сијате изнад кровова градских месец и твој смешак, док нас надгледате. Реци да си добро, да не бринемо. Уздахни за нама изгубљеним као шака дечијих стаклених кликера у песку,  у овој, карантинског типа просторији, где су сви оболели од само тобом излечивог вируса. Кришом, да нико не види, на трен, ил` трен више од тога, сети се да смо још увек живи, ал` само у теби.

Узалуд та слана кап клизи низ образ. Ипак смо ми трули богаташи, препуни дана ветра у коси, сунца на длановима, кише наслушани у ситном ударању о бибер цреп, на малим трошним кућама, којих су била пуна дворишта наша на Црвеном крсту, на окретници 22л код Београдског драмског. Јутрима смо бре богати, оним која буде голубови: гаћани, високолетачи, карудијани. Где таксисти превозе након дуге ноћне страже, глумицу и песника у легенду и ситна оговарања у „Јасмину“ , не оном до Андрићевог споменика, него оном горе. Како смо само богати ми просјаци, који смо звезду падалицу испросили од неба да нам буде зрак, да нам срећу у живот донесе. Како смо безобразно и безосећајно богати ми који смо седели са Драганом Николићем, пољубили руку Милени Дравић, колико смо ми само богати. Нема тог злата, а заиста ти кажем, нема ни тапија на царства светска, која би умела да нам понуде себе за трампу. Нема цене!

Тако је лепо бити београђанин, кораке своје трошити на калдрми овог града у прлеће рано, између три високе трешње, на сред булевара покојног Александра Обреновића, кога је ништила Црна рука. У граду где спава уморан од битака, цар Душан, а покров му црква светог Марка. Бити ту, где су сањали Зоран Радмиловић, Душко Радовић, где је певао Преле и где се тукао, да га не воде у Лондон, да му не краду глас онај храпави за уши неке бедне краљице. Коме је била потребна краљица већа од Мире Траиловић? 

Толико среће и туге, зашто би ико икада, игде друго желео да живи? Нема града, ни успомена, нема живота, који се није десио овде, јер колико год лицемерима то смешно и неподношљиво било, град Гаге Николића јесте свет, а све то около је далека прованса, у којој се ни под којим условима не би вредело сакрити, када те рецимо јуре да ти наплате цех конобари из Каленића, ил` Вечитог младожење. Сасвим неважна су сва друга места, јер она ни не умеју да привију себе на наше ране, ни да превију посекотину бедну не знају, а како тек да лече. 

Срећан је онај који се родио овде и живи овде, јер је постао жив заувек и пре вечног живота, који ће доћи у оном белом граду изнад Дунава и Саве, на раскршћу светова. Постојати у време, кад се родио Лепи Гага са Црвеног Крста, да нас учи дисању, ходању, певању... Молим лепо, зна да пева Николић, него ви нисте наштимали уши! ...Дакле, да нас чува од ружних снова, и да и данас кад није на часу, сви мирно седимо у клупи, јер професор ће кад тад да уђе на врата, да закорачи у бифе Атељеа 212, ту академију живота, што је само најбоље рађала. Чекамо, час само што није почео!

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.