Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Bata Stojković, legenda koja traje.

Kako je teško trajati na pozornici. A tek koliko je snage potrebno, da bi se trajalo medju ljudima? Ostati ta sjajna nit, od koje se lice širi u osmeh, pri pomenu imena. Biti, Danilo Bata Stojković. Biti čudo: kao čovek, kao glumac, kao prijatelj... 


Njegov je život bio pozorište, Bata je sam sobom, bio teatar. Iako legenda kaže da u JDP- u, nisu videli njegov talenat i da je taj propust iskoristila madam Trailović, uzevši Danila u ansambl Atelje 212, zanemarivši to na tren, ne zavisno od institucija o kojima je reč, Bata bi i van njih bio nepojmljiv, neopisiv, sveobuhvatan, uvek drugačiji, poseban. 


Iako se veliki glumac Ljuba Tadić, vodi kao prvi dobitnik najvećeg glumačkog priznanja u nas, prstena Dobroce Milutinovića. Ipak, Bata je na izvestan način dobio prsten Dobrice Milutinovića pre svih. A kako je to moguće?! Kada je Danilo imao 15-ak godina, gospodin Dobrica Milutinović je došao da gleda na Pašinom Brdu, predstavu mladih amatera, igrali su "Višnjik" od Čehova. Kolika li je samo bila Dobričina fascinacija Stojkovićem u toj predstavi, kada je, Taj Majstor Glume, imao potrebu da posle predstave pridje Bati i kaže mu nešto, ne nešto, nego sve: "Sine, ti si još u majčinoj utrobi postao glumac!" To je sigurno moralo da odzvoni u Batinom biću, uzdrma ga,  sigurno se zatreslo sve. A tek, kako se nakon tih reči, dalje baviti teatrom? To je znao samo Stojković, i niko drugi... 


Nema više takvih originala. Nedostaje danas, karakter, ono što se nosi sobom, da l od kuće il' sa te zvezde s koje se padne na zemlju?! Ali ga nema. Ko bi danas vodio računa o "sebi" , brinući šta je onom drugom potrebno? A to je tako često radio Danilo Stojković, makar to samo sitnica bila, koja će učiniti da taj neko uveče zasija u teatru. Jer iznad svega, bio je Teatar. Pa čak i nešto što bi naličilo na šalu, ispod je u tim valerima govorilo samo o magiji noći, kada će se desiti to na daskama za koje se živi. Sva njegova besprekorno krojena odela, bez kojih nije prilazio pozorištu, govore o tome šta se dešava iza zavese.


Duga sedenja u bifeu Ateljea 212, ili Zvezdara Tatra. Pre nego počne i kada prodje taj uragan, kada se izleti sa scene i zaćuti sve u čovekovom biću. Iz te se tišine pevalo, al' ne za svoje goste, grupisano, odvojeno, po separeima. Nego uvek u zajednici, to je bio duh ujedinjenih za umetnost, koji je propovedala Mira Trailović. Izujedaju se na sceni u tim ulogama, poraz nanose jedan drugom: Zoran Radmilović, Petar Kralj, Renata Ulmanski, Ružica Sokić, Mira Banjac, Gaga Nikolić, Milutin Butković, Slobodan Cica Perović, Neda Spasojević, Milena Dravić, Djuza Stojiljković, Bata Stojković... Polome se za tu predstavu, a posle pesma. Posle: "Stani, stani Ibar vodo, Ibar vodo, kuda žuriš tako?" U toj se atmosferi radjala predstava, tako se pravila, ne na probi. Proba je jedan deo izdvojen od glumca, kada se nešto meri, premerava, rastače, pripaja... A duh se javlja kada se kostur stvori, ispuni se duhom kada se već izvajaju neke celine. Najbolje su predstave nastale u tom naknadnom delu, kad je proba gotova, zajedničarenja kad krenu posle, u bifeu. A sve to za ono više stanje duha i svesti, koje se zove teatar. Od pozorišta se ne živi, živi se za njega, za taj trenutak kad odjednom prestaje glavobolja iako je trajala ceo dan, kada se sve rasparča i razjasni. Tu je živeo i tako preskočio u legendu, ma koliko teško zamislivo bilo da Bata preskače, preleteo je u život, živeći celim svojim bićem umetnost. 


I prirodno je da godine ništa nisu oduzele, a 17 ih je prošlo, kako Bata nije ovde na svoj rodjendan, a kako ga i dalje svi vide kao nedeljivi deo svojih života. Prirodno je da te godine ništa nisu oduzele, već da su samo osnažile legendu.

Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Dragan
27.03.2019 - 15:41
Bata
Hvala vam što ste ga spomenuli. Legenda koja će večno živeti sa nama!!!