Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

STIDI SE!


Jedan se stideo da pita gde je klozet.

I šta je bilo?

Ništa. Upiškio se u gaće.

 

Jedan se stideo da kaže gde ga boli.
I šta je bilo?
Ništa. Nisu ga izlečili.

Jedan se stideo da kupi u radnji gaće.
I šta je bilo?
Ništa. Išao je bez gaća.

Jedan se stideo da kaže devojci da je voli.
I šta je bilo?
Ništa. Udala se za drugog.

 

 Duško Radović          

 

Sram je neizgovorena epidemija, jer sramota je pričati o sramoti. Šta će reći svet? Kako te nije sramota? Stidi se! To su sve rečenice koje se kod nas redovno primenjuju u svrhu vaspitanja, kazne.

Kodeks ponašanja, moralna načela i norme, to je ono što dovodi do osećaja stida i sramote, to je ono što nas koči i sputava. Kultura i sredina u kojoj živimo nameće određeni kodeks ponašanja, i ukoliko osoba u takvoj kulturi napravi grešku, uradi nešto što nije u skladu sa moralnim načelima te kulture, biće osramoćena. Kažnjava se time što gubi poštovanje i ugled. Stid i sram predstavljaju neku vrstu društvene kazne. Zbog ove vrste kažnjavanja, osude, mi počinjemo da osećamo sramotu, stid, počinjemo da mislimo kako nismo dovoljno dobri.

Stid i sramota su društvene tvorevine. Pa tako nešto što je sramno u jednoj kulturi, nije u drugoj, nešto što je bilo sramno ranijih godina, sada nije. Kod nas je sramota srkati i podrigivati, a u nekim arapskim državama i u Japanu to se smatra kao kompliment kuvaru ili domaćinu. Nekada su žene nosile na plažu „haljine“ (kostime koji pokrivaju sve), sada bi mnoge žene bilo sramota da to nose.

Možda smo u porodici naučili da budemo preterano odgovorni, tako što su nas krivili za svaku sitnicu i nalazili mane svemu što radimo. To nas je dovelo do osećaja manje vrednosti, osećaja stida i srama. Tako smo razvili unutrašnjeg kritičara koji nas drži na nevidljivoj uzici.

Da bismo se oslobodili ovih osećanja treba da im se prepustimo, da se ne borimo protiv njih i da ih se ne plašimo. Prepuštanjem mi stičemo privid kontrole, uviđamo da posledice ma kakve bile nisu tako strašne i sramotne. Kada se suočimo sa onim što nas muči mi otkrivamo mnogo toga o sebi, o situaciji i o istinitosti onoga u šta verujemo.

Treba razlikovati stid od krivice. Krivica se vezuje za neki loš postupak a stid se vezuje za sopstveni karakter. Krivica govori: „Ja sam uradio/uradila nešto loše“, stid kaže: „Ja sam loš/loša“. Kada osećamo stid, sramotu, mi se osećamo bespomoćno jer smatramo da smo mi loši i da tu ne može ništa da se učini, a kada osećamo krivicu, kada mislimo da smo nešto pogrešili, onda shvatamo da to možda možemo da promenimo, da naučimo nešto iz toga i da idemo dalje.

Nema razloga da „propadate u zemlju“. Naučite da cenite sebe, upoznajte sebe i budite ponosni. Recite: „Da to sam ja i ne stidim se toga!“

I zato nije sramota:

Pitati – jer ako ne pitate, nećete odgovor ni dobiti, nećete saznati ono što ste želeli.

Tražiti – jer ako ne tražite, nećete ni dobiti.

Raditi – nema tog posla koji je ispod časti, ako radimo pošteno, možemo nešto da naučimo, nekoga da upoznamo. Kada radimo mi stvaramo mogućnosti za nove stvari i prilike.

Plakati – emocije su tu da bi ih osetili, iskazali. Oslobodite se svega što vas tišti, pustite suzu. Izbacite to iz sebe.

 

 

Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Mira
08.03.2018 - 17:11
Mudro
Veoma lepo,razumno i jasno opisan stid. Drago mi je sto pisete o tim temama,jer je potrebno da se nase drustvo osvesti i oslobodi straha i stida i da pocne da radi na sebi,da bi nam sadasnjost i buducnost bila svetlija.