Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Седамдесет пет година од смрти: случај пјесника Дучића

Дучић у свом кабинету

На данашњи дан прије седамдесет пет година, у градићу Гери , савезна држава Индијана,  умро је Јован Дучић, пјесник и дипломата, један од најзначајних представника српске модерне и први амбасадор Краљевине Југославије. Дучић је у Сједињеним Државама умро у изгнанству, након што му је као краљевском посланику у Шпанији ,Франкова влада отказала гостопримство, а намjесто југословенског дипломатског представништва отворила конзулат новоосноване Независне Државе Хрватске.

Тешко да ће ико данас  покушати да доведе у питање  вриједност књижевне заоставштине овог „кнеза српских песника“, како су Дучића називали савременици.

 Међутим, данас , на седамдесет пету годишњицу пјесникове смрти -лишени сваке амбиције да дамо неки коначан суд о Дучићевој личности (јер о једном песнику никада није све речено, како то исправно примјети М. Павловић), можда  можемо поставити још само  питање какав статус у српском друштву данас заузима личност Јована Дучића? Колико због Дучића, а толико, и још више - због нас самих.

За ових седам и по деценија,  Дучић је био хваљен и оспораван, проказан па онда слављен.  Дучић је дуго времена  након смрти  био жртва политичких прогона у комунистичкој Југославији. Пјесник за чијег је живота његово  дјело  називано „великом националном победом“, у временима  комунизма је  безмало пола вијека  оптуживан за „величање монархо-фашистичке диктатуре“ и „заговарање шовинистичких и реакционарних схватања“. На тзв. „књижевне оптужбе“ за снобизам и плагијат тешко да и треба трошити ријечи. Као и на мотиве оних који су их изговарали. Уосталом, добар дио тих људи данас су упамћени само по ономе  што су изговарали о Дучићу. Ипак, било је и у  то тешко вријеме оних који су итекако знали да бране Дучића.  Меша Селимовић и Живорад Стојковић су српску културу задужили, између осталог, и својим радом на очувању Дучићеве пјесничке заоставштине. Међу онима који су пјесника бранили били су и Милован Данојлић, Миодраг Павловић и  Иван В. Лалић. И још много њих. У Требињу су крајем 60-их година покренуте Дучићеве вечери поезије.  На интервенцију републичких власти – већ  следеће године преименоване су у Требињске.  Један знаменити Херцеговац  рећи ће како смо ми у Требињу морали да имамо неки посебан однос према томе, као да је било застидно што је, од свих песника, ето- баш он из нашег краја.

Данас, након деценија прогона и прећуткивања, случај пјесника Дучића  ипак стоји кудикамо боље. Дучићево пјесничко дјело данас је незаобилазан дио школске лектире у Србији и Републици Српској, а пјесникови посмртни остатци 2000. пренесени су у отаџбину, и данас  Јован Дучић, по сопственој жељи, почива на брду изнад Требиња, у храму изграђеном по узору на Грачаницу („у цркви на гори“, како би то рекао Његош, и „са очима на оба света“ - како би рекао сам Дучић).

А  један од идеолога комунистичке  револуције изговорио је чувену реченицу да идеологија, ако је то потребно, мијења законитости геометрије.  И сасвим је то могуће. Са законитостима поезије, ствари, пак, стоје нешто другачије. А по тим законитостима Јован Дучић спада у ред највећих пјесника овог језика.

И нема те идеологије која одатле може да га помјери.

На крају, можда је овај текст, писан у дане Васкрсења Христовог,  најбоље завршити последњим реченицама Дучићевог „Писма из Палестине“:

...Опраћу очи и лице на Јордану, на чијим разбијеним огледалима плови мученички лик Христов. И купаћу се у Мртвом Мору, под којим лежи пет старозаветних градова, међ којима и Содома и Гомора...

А вратићу се најзад натраг, као онај блажени из Еванђеља: чије су очи виделе чудеса.

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.