Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Kultura

Kad je Gandolfini dobio čitulju u Politici: 20 godina serije Sopranovi

Pre punih 20 godina, premijerno je emitovana prva epizoda jedne od najboljih serije na HBO-u. Glumačka ekipa serije Porodica Soprano okupila se povodom godišnjice, a nedostajala je samo jedna osoba - Toni Soprano, odnosno glumac Džejms Gandolfini koji ga je igrao, a koji je preminuo 2013. godine
Piše: Branko Rosić
Datum: 11/01/2019

Kad je Gandolfini dobio čitulju u Politici: 20 godina serije Sopranovi

Foto: Profimedia

U analizi svetskih ličnosti i njihovom uticaju na taj isti svet moglo bi se i ovako. Nisi uradio ništa u životu ako ti čitulja nije izašla u srpskim dnevnim novinama. A na tim stranama srpskih novina rezervisanim za poslednji pozdrav našli su se Gadafi, Ugo Čavez, Džo Stramer, Majkl Džekson...

Osvanula je i čitulja posvećena glumcu Džejmsu Gandolfiniju, pozajmljivaču duše i tela najpoznatijem televizijskom mafijašu Toniju Sopranu.

"Džejms Gandofini, Toni Soprano, poslednji pozdrav prijatelju i poštovanje za životni put koji je maestralno prikazao u životu i na sceni.

Drago Radan s porodicom i Dimitrije Mitar Trkulja"

Ovim novinskim in memoriamom samo je potvrđen globalni uticaj Džejmsa Gandolfiinija, i to ne samo na popularnu kulturu, već i na život svih nas, od "mesne zajednice" Njuark u Nju Džersiju, gde Toni Soprano plaća račune za struju i vodu, do beogradske opštine Stari grad gde je stigla uplatnica na oglasno odeljenje čitulja.

O fenomenu Džejmsa Gandolfinija i njegove smrti koja je skinula s trona čitanosti i cvikeraša iz FBI koji je poslednih dana pričao o prisluškivanju i nadzoru čitave planete i demonstracije u Istanbulu, priča publicist Đorđe Matić:

"Gandolfini je bio glumac kojeg su bez ikakvog ustezanja, snobovštine ili hipsterstva zavoleli najrazličitiji ljudi i slojevi. Gotovo sav intelektualni svet na Zapadu voleo je njegovu najvažniju, antologijsku ulogu, i čoveka iza nje. Voleo ga je zbog sofisticiranosti glume kojom je prikazivao komplikovanog grubijana, siledžiju i čoveka sa srcem u jednoj osobi, kompleksno kao i u životu. Jednako, i najobičniji svet s istim je, ako ne i većim intenzitetom reagovao na Gandolfinija i njegov portret Tonija - tu se mešaju jedno i drugo stalno, što je jasno kao dobar dan, ne zna se gde završava lik a gde počinje glumac - kao kod Zorana Radmilovića i Radovana III. Dokle je išla ta širina uticaja i uzbudljivosti možda najbolje pokazuje sledeće: čitao sam kako su agenti FBI u ponedeljak ujutro komentarisali svaku novu epizodu - onda bi uključili mašine za prisluškivanje pravih mafijaša - a ovi su komentarisali isto, epizodu od sinoć. Svaka od dve strane iz sopstvene perspektive", skenira Gandolfinija i njegovog Tonija Soprana Đorđe Matić.

A ova životna epizoda o FBI i prisluškivanju mafijaša jedna je od najzanimljivijih priča vezanih za seriju. Na suđenju mafijaškoj porodici De Kavalkante iz Nju Džersija, agenti FBI su priložili trake na kojima su bili razgovori istaknutih članova ovog ganga i koji su se baš odnosili na seriju. Mafijaši su komentarisali epizodu tražeći sličnosti sa sobom i odgonetajući ko je ko od njih u seriji.

Zabeležena je i kratka recenzija "Sopranosa" jednog od bosova De Kalvakanteovih: "Jebote, kakva serija, kakvi likovi, kakva gluma." Ova realna "sapunica" nastala iz prislušnih mikrofona FBI naterala je mnoge da se upitaju šta je fikcija, a šta stvarnost. I prava mafijaška porodica De Kavalkante iz Nju Džersija, za koju se tvrdilo da je poslužila kao delimičan uzor za seriju "Sopranos", suočila se s ogromnom popularnošću gangsterskog TV hita, pa je zabeleženo da je ubrzo posle prve sezone bilo gledalaca koji su odlučili da daljinske upravljače zamene dugim i kratkim cevima, pa su mnogi i aplicirali za članstvo u klanu De Kavalkanteovih.

Na tragu ovih mitova otišao sam u Nju Džersi, u mesaru Sako koja je godinama bila sedište mafijaške porodice De Kavalkante. U senci butova, kobasica i mlevenog mesa, odavde je komandovao jedan od gangsterskih bosova, „Ankl" Džo Đakobe. Zbog toga se i u seriji Toni Soprano i ekipa nalaze u mesari i donose odluke. I ne samo što je mesara Sako poslužila kao inspiracija, već su se u njoj i snimale prve epizode serije, otkrio mi je vlasnik Džon Sako istakavši da je na pauzama snimanja tu često ručao Džejms Gandolfini i ponudio da me fotografiše na stolici na kojoj je sedeo čuveni glumac.

Na moje pitanje šta je poznati mafijaš na prozaku pazario, svinjsko ili juneće, odgovorio je: "Ništa od toga, jeo je samo kobasice. Koliko ostaješ u Džersiju? Mogu da pozovem prijateljicu koja je išla s Gandolfinijem u školu, pa neka ti ona ispriča sve što te zanima o njemu", rekao mi je vlasnik mesare dok sam buljeći u meso rekapitulirao rečenicu Tonija Soprana: "Osveta je hladna kao narezak" i izašao na hladnu kišu Džersija na putu za Njujork.

Zoran Panović, glavni urednik lista Danas, posetio je u njujorškom Kvinsu studio u kome su snimane pojedine scene "Sopranosa" i kaže da se, gledajući spolja, za ovu ogromnu "drvenu kutiju" ne zna da li je prodavnica nameštaja ili TV "radionica".

"U 'Sopranosima' imamo taj duh Nju Džersija, tu povezanost ljudi koji žive pored Njujorka, a nisu Njujork. Ta povezanost ljudi i taj duh Džersija dobili su potvrdu kad je najveća metafora Nju Džersija - Brus Springstin odsvirao u Škotskoj koncert posvećujući ga Džejmsu Gandolfiniju i svirkom kompletnog albuma 'Born to Run'. I Steven van Zandt, gitarista iz benda Brusa Springstina ujedno je i član "prve postave" genga Tonija Soprana i njegov konsiljere - Silvio Dante", opisuje Džersi bratstvo Zoran Panović ističući podatak da su i seriju "Igra prestola" nazvali "Sopranosima u srednjoj zemlji" što je još jedan dokaz koliko je ova mafijaška saga zapravo reper za pop kulturu.

A nisu samo "Sopranosi" postali nezamenljivi sastojak u čitavoj pop-kulturi. Oni su postali neizostavni deo političke scene u SAD. Na početku je Dordž Buš Junior nazvan u jednom TV duelu Tonijem Sopranom, da bi se nekoliko godina kasnije završna scena serije u kopi-pejst metodi utisnula u predizborni spot Hilari Klinton. I u njemu je nekadašnja državna sekretaka pokazala ko u Clinton family nosi pantalone, pošto je ona u spotu bila Toni Soprano, a njen muž Bil Klinton zadovoljio se ulogom "supruge"- Karmele Soprano.

Đorđe Matić se slaže s konstatacijom da postoje TV serije i postoje Sopranosi koji su promenili čitavu igru. Sve serije koje su napravljene kasnije, po artističkoj ili tematskoj radikalnosti izašle su "iz šinjela Sopranosa".

Ali postoji još jedan element s kojim se slaže Đorđe Matić, a to je višeslojnost serije, pa smo "iz drugog pucnja (ili metka) dobijali ne samo prikaz iz života mafijaša na prozaku, već i analizu sveta i društvenih prilika u Americi i šire.

"Da, to je posebno interesantno ako čovek živi na Zapadu, gde je pojedinac već dvadeset i više godina šikaniran diktatom političke korektnosti. U Americi je to dobilo u jednom trenutku neverovatne razmere, a radi se u suštini o zabrani govora, o teroru nad jezikom i o teroru identiteta, bilo partikularnog, seksualnog ili etničkog.

Potpuno je fantastična ironija da je serija kojoj je identitet u samoj srži - Italo-Amerikanci iz radničkog, emigrantskog Nju Džersija, bila kao jedan moćni ventil da se izgovore neke stvari koje je američka javnost prećutkivala na svim nivoima, pogotovo ovim liberalno-levim. To je bilo stanje u kojem je svako igrao žrtvu i iz toga izvlačio ili korist ili to upotrebljavao za utišavanje suprotnog mišljenja, polarizaciju društva i ukidanje dijaloga kroz umetno brisanje svakog konflikta.

To se u jednoj epizodi veličanstveno rešilo u naročitoj sceni: nekoliko grupa, sasvim komično od Indijanaca do Italijana sukobljavaju se na ulici u protestnom maršu, a mi kao gledaoci znamo da se zapravo radi o parama konkretno. Toni, u sredini kadra, koncentrisan i nekako očajan, u jednom trenu će reći svom "konsiljeru" Silviju Danteu:

'Šta se dogodilo s ćutljivim, snažnim tipom? Gde je nestao Gari Kuper?'", opisuje Matić scenu i odnos prema političkoj korektnosti Tonija Soprana.

"Tu je Toni Soprano kao moderni filozof slobode i individualnosti - paradoksalno i odgovornosti. On u toj sceni jednom jedinom metaforom, o 'Gariju Kuperu', zapravo podseća društvo gde se ne živi od prebacivanja krivice i zabrane misli, protiv modernih politika identiteta iza kojih stoji nacereno lice ideologije. Za Ameriku ideala individualizma i vezivanja po plemenitosti a ne etničkoj i kulturalnoj manjinskoj pripadnosti. Znam mnoge koji su tu scenu doživeli kao katarzičnu upravo" kaže Matić.

Zoran Panović ističe realnost kao ključni faktor Sopranosa:

"Serija je svedena na krajnje realan život. Nema mafijaškog haj-teka. Junaci kupuju u realnim prodavnicama, imaju realne porodice i realne probleme. Kadrovi Njujorka takođe su verno prikazani. Oni rubovi 'velike jabuke' u kojima fasade otpadaju, a i asfalt nije idealan. To nije slika kataloškog Njujorka. Gandolfini nosi svojom nesvakidašnjom harizmom, a 'Sopranosi' su potvrdili trend da TV serije pobeđuju Holivud", sumira Panović.

A o ogromnom tragu serije na svet koji se nesrećnim dokazom potvrdio u trenutku smrti Džejmsa Gandolfinija govori i čitulja u beogradskim dnevnim novinama.

Ovo se može nadovezati na vezu s bivšim Jugovićima: taj udar glumačke snage i snaga uloge kako je napisana i tumačena došla je naime i do ovih krajeva. To se najbolje vidi po čitulji koju su neki ljudi dali u beogradskim novinama.

Gest se možda čini i pomalo komičnim, ali samo će ga budale ismevati, da se odmah razumemo.

Naime, nakon svih užasa koje smo prošli, nihilizma i nevere, nepoverenja u bilo šta, u bilo koju dobru stvar, u ovoj identifikaciji domaćih ljudi s ulogom i glumcem, a koja ih je nagnala da plate čitulju u novinama, ja vidim jedan prekinuti kontinuitet čak - s mnogo čistijim i boljim, možemo reći naivnijim vremenima. Podsetilo me na sve one tetke iz osamdesetih koje su govorile 'kakva je rospija ona Aleksis', ili još dalje i dublje, na nezaboravni mural na nekoj vojvđanskoj kući gde su grubom rukom oslikani, danas zaboravljeni, Ben Kvik i Sara Vorner, iz 'Gradića Pejtona', prve američke serije koju je pratila i obožavala čitava Jugoslavija.

Moglo bi se reći s oprezom i svešću da je Toni Soprano, takvom identifikacijom kod naših ljudi vratio nešto ljudskosti u ove cinizmom i prezirom izmučene krajeve", kaže Matić koji ističe da, ako želimo da napravimo smeliju tezu, onda treba da se pozovemo na Gardijan gde komentator Džonatan Fridman piše o tome kako je internet promenio sve i kao primer između ostalog pominje Gandolfinijevu smrt citirajući dalje političkog filozofa Iana Bremera i njegovu opasku da mediji kao što je tviter "redukuju ciklus žaljenja slavnih - od nekoliko dana na nekoliko sati."

"Zato, ako se uzme 'starinski' element ove čitulje, znači li to šire da je možda baš Balkan poslednje mesto za ovakav 'prirodni krug tugovanja'?", pita se Matić uz finiš da bilo to istinito ili ne, lik Tonija Soprana dirnuo je nešto u našim ljudima što ima veze s pitanjem identiteta - ko smo, gde pripadamo, kakav nam je odnos prema nasilju, i mnogo toga još.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.