Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Zašto nas opseda pitanje tela? Zato što dobro zdravlje potvrđuje društveni status

Putevima koji su utrli Klay ili Blanche, nekadašnje teretane ustupile su mesto „životnim prostorima" opremljenim spa centrima, frizerskim salonima, barovima i restoranima. Reč je o mestima koja nisu namenjena samo trošenju kalorija, već i radu i održavanju poslovnih sastanaka
PIŠE Lora Rem, LMD
Datum: 25/10/2018

Zašto nas opseda pitanje tela? Zato što dobro zdravlje potvrđuje društveni status

Foto: Profimedia

Ravnoteža tela i duha" je obećanje „najseksi sportskog kluba u Parizu" (1), kako opisuje modni časopis Vanity Fair. Smešten u vili koja je klasifikovana kao istorijski spomenik IX pariskog arondismana, klub Blanche je najnoviji član porodice Benzaken, pionira luksuznog fitnesa. Iza sjajne art nouveau fasade nalazi se ultrasavremeni dizajn koji kombinuje čelik, beton i granit u otmenom kontrastu sa mramornim stubovima, konveksnim ogledalima, freskama i drugim izvornim ukrasima.

Kao i u klubu Klay, drugom mestu porodice Benzaken koje je otvoreno 2009. u pariskoj četvrti Montorgej, ograničen broj od 2.500 članica i članova obezbeđuje komfor u prostorijama u kojima nikada nije gužva. Cene su još efikasniji filter: 1.810 evra godišnje. To je manje od 4.400 evra koliko je bilo potrebno za prvu godišnju članarinu u klubu Ken, koji je 1985. u XVI pariskom arondismanu osnovala ista porodica. Ali je više od 800 evra koliko je potrebno za prosečno rangiranu salu mreže Club Med Gym (CMG) ili od 120 evra koliko iznosi „jeftina tarifa" za Neoness. Iza zidova klubova Blanche i Klay gradi se novi odnos prema telu, upisan u legitimaciju društvenih hijerarhija.

Ako se pitaju posetiteljke i posetioci skupih klubova, oni rado objašnjavaju „lepe manire" članova: „uglađeni" ljudi koji se „ne dodvoravaju previše". Tu je i prozračna i svetla „lepota mesta". Brižljivo i sa „dobrim ukusom" uređen dekor: metalne grede, ogromni stakleni zidovi, krstasto-rebrasti svod. „Svet industrije nas je podstakao da razmišljamo o kombinaciji filmova Fame i Rocky, otuda i ime kluba, prema pravom imenu Mohameda Alija - Cassius Clay", objašnjava Artur Bezanken. „Zato smo razvili sportski program koji je spoj boksa, sebe-nadmašivanja, vrhunskih rezultata i znojenja."

Ogromni potencijal za Instagram"

Dakle, klub Blanche, inspirisan „programiranjem ravnoteže, harmonije i dobrobiti, nema ništa sa rafiniranim duhom buržoaske vile muzičkog izdavača Pola Šodena. Mesto je atraktivno: mali bazen bez ivice ugrađen u tlo zamišljen je kao „skrovište za meditaciju", kaže Benzaken.

Bazen opremljen hidromasažnim mlazom i pojasom crnog granita kupa se u sumračnom svetlu, osvetljen samo teatarskim svetlarnikom. „Kada ste u vodi u bestežinskom stanju, otpuštanje stresa je mnogo jednostavnije, možete dublje raditi na disanju sa pauzama", ističe vlasnik i stručnjak. Radi se o najfotogeničnijem otpuštanju: „Potencijal za Instagram mesta je ogroman", procenjuje Vanity Fair. (2) Benzaken ne prikriva: „Ne želimo da pratimo trendove, želimo da ih propisujemo."

Putevima koji su utrli Klay ili Blanche, nekadašnje teretane su ustupile mesto „životnim prostorima" opremljenim spa centrima, frizerskim salonima, barovima i restoranima. Reč je o mestima koja su namenjena ne samo trošenju kalorija već i radu i održavanju poslovnih sastanaka - restorani su dostupni i onima koji nisu članice i članovi kluba. Klub Klay organizuje predavanja i umetničke instalacije, dok Blanche na poslednjem spratu ima malu privatnu bioskopsku salu. Sportski klub se može pretvoriti u mesto zabave za posebne prilike, kao što je bio slučaj proslave dvadesetogodišnjice Reebok patika Pump 2009, ili, nedavno, devetogodišnjice otvaranja mesta koja se slavila krajem juna da bi se „poklopila sa fashion weekom" (nedeljom u kojoj modne kuće predstavljaju nove kolekcije). Te večeri je srećni dobitnik nagrade izvukao godišnje članstvo u klubu, kao i šampanjac „Miraval", roze koji potiče sa imanja Anđeline Džoli i Breda Pita. Sinergija između sporta i zabave je ubrzo naišla na granicu: pobednik je rado prihvatio godišnju pretplatu ali, kako ne pije alkohol, odbio je bocu šampanjca. Bez sumnje je bilo prikladnije ponuditi proteinski smoothie, omiljeno piće članica i članova kluba Klay. Večera u klubu teretane se svakako pokazala kao unosni koncept: neki članovi iz Sjedinjenih Američkih Država tamo slave rođendane. Njihovi prijatelji su zamoljeni da im se pridruže u vežbanju serije burpija (burpee je vežba koja se sastoji od lančanih položaja čučnja, skleka, žabljeg skoka, novog čučnja i skoka).

Hvaleći se kako je odoleo „spaizaciji" (pretvaranju u spa centar) i ostao „pravi sportski centar", klub l'Usine, glavni konkurent klubu Klay u pogledu šik sala koje kombinuju šarm starog i dizajn čistih linija, postiže sličan uspeh. Njegovi osnivači Patrik Rizo i Patrik Žoli su ga otvorili 2004. u bivšem ateljeu Huileries de Fécamp u kvartu gde je opera, a potom u kvartu Bobur na mestu nekadašnje privatne banke Džona Loa sa početka XVIII veka. „Dolazi mnogo poznatih ljudi", hvali se Rizo dok pozdravlja u hodniku Dominika Kenijara, direktora javne investicione banke. L'Usine privlači bankare ali i svet biznisa. „Dok su boravili u Parizu, dolazili su nam Kim Kardašijan i Kanje Vest", ne zaboravlja da doda naš vodič.

Tokom 2017. godine se 8,5% francuskog stanovništva učlanilo u sportski klub, u Nemačkoj 13%, u Ujedinjenom Kraljevstvu 14,7%, a u Sjedinjenim Američkim Državama 17,5%. (3) Uprkos kašnjenju, ovo francusko tržište cveta u velikim gradovima: „Kada smo 2004. otvorili L'Usine Opéra, bilo je dvadesetak klubova u Parizu. Danas ih ima 300", kaže Rizo. Prema Društvu za reviziju i konsalting Deloitte, Francuska je 2016. brojala 5,7 miliona posetioca sportskih sala, što je za 4,7% više spram 2016. Porast uglavnom potiče od low cost treninga, ali, u manjoj meri, i od većeg broja luksuznih centara, pre svega u Parizu: klub l'Usine se priprema za otvaranje trećeg prostora u renoviranoj zgradi stanice Sen Lazar, a braća Bezanken otvaraju četvrti prostor na Bulevaru Raspaj. Dodatni pokazatelj džentrifikacije istočnog Pariza, kvart Kanal Sen Marten biće u septembru mesto otvaranja Društvenog sportskog centra. U nekadašnjoj fabrici balona na zagrejan vazduh na programu će biti „muzika, piće i kvadricepsi", te „kinoa, veselje i mišićne tetive".

Pored opštih sportskih centara razvijaju se i specijalizovani. U zemlji se pojavilo više od stotinu crossfit sala. Intenzivna disciplina koja kombinuje dizanje tegova, gimnastiku i trčanje, nudi, prema postavci njenog osnivača gimnastičara Grega Glasmana, „ne samo nepoznato već i neočekivano". (4) Među zaposlenim kadrovima i rukovodstvima su popularni klubovi za white collar boxing (doslovno: boks za zaposlene bele okovratnike). Sa gledišta fizičke kondicije, „boks pokriva sve kategorije: kardio, mršavljenje, jačanje mišića", nabraja Siril Duron, osnivač klubova Temple Noble Art i kaže da nije reč o fitnesu. „Mi smo pravi bokserski klub", kaže poletni tridesetogodišnji preduzetnik koji se divi „hrabrosti" svojih članova koji su se usudili „izaći iz zone komfora" i ući u ring.

Dok je Bernar Tapi trenirao aerobik

Raskidajući sa modom imidža „hipija", sve više se pojavljuju i centri za jogu. Oni nude preko pedeset metoda, od tradicionalne hatha ili ashtanga joge pa do originalnijih - često patentiranih - varijanti poput bikram joge koje se vežba u salama zagrejanim na 40 stepeni, strala joge koju je osmislila njujorška manekenka, ili warrior joge koju je izmislila bivša plesačica trupe Crazy Horse.

Poplava zatvorenog bicikliranja (indoor cycling) uspela je u roku od tri godine da oživi dobri stari sobni bicikl, prenoseći ga u ambijent zvuka i svetla noćnog kluba. Sesija od 45 minuta u studiju lanca Dynamo odvija se na skučenoj površini uronjenoj u tamu i osvetljenoj malim projektorom. Četrdesetak bicikala je usmereno ka platformi na kojoj se nalazi trener-DJ opremljen mekbukom, slušalicama i mikrofonom: on rukovodi pedalanjem, sklekovima, dizanjem šipke sa tegovima, ali i prenošenjem duhovnijih instrukcija. U studiju koji jedno jutro posećujemo u IX arondismanu, Džon nas uz muzičku rep i elektro pozadinu poziva da „volimo sedmogodišnje dete u nama" i govori nam da nas „fizičko vežbanje mentalno osnažuje".

Iako ideja o telu kao usavršivoj materiji datira iz Sparte i razvija se u doba prosvetiteljstva, prvi sportisti se pojavljuju u kontekstu naučne racionalizacije ljudskih aktivnosti u XIX veku. „U velikoj meri sport nastaje pod uticajem vojnih svrha (za muškarce - revanš protiv Pruske krajem XIX veka u Francuskoj) i higijeničara (za žene - priprema za porođaj)", sažima sociolog sporta Filip Liotar. „Popularnost privatnih klubova u Francuskoj je skorijeg datuma, dok sport u svim njegovim oblicima već dugo podržavaju različite mreže udruženja." Dobrovoljni sportski savez (Fédération de gymnastique volontaire), preteča fitnesa, od 1950-ih daje povoljne kurseve inspirisane švedskom metodom u hiljade lokalnih sekcija - nasleđe politike demokratizacije sporta u vreme Narodnog fronta. Imenovan 1936. kao državni podsekretar za organizaciju slobodnog vremena i sporta, socijalista Leo Lagranž je dao da se izgradi na stotine bazena i javnih stadiona kako bi „omogućio masi francuske omladine da uživa u sportskim radostima i zdravlju". (5) „To je bila nelojalna konkurencija koja je vodila bordel bez imena", ocrnjuje Rizo koji osuđuje „kulturu besplatnog" u Francuskoj, gde neki imaju nesrećnu naviku da „vide sport kao pravo".

Početkom 1980-ih, Rizo i Žoli osnivaju prvi Gymnase Club (kasnije Club Med Gym, CMG) sa mašinama za izgradnju mišića i kardio-trening (pre svega za muškarce) i za aerobik (pre svega za žene). „Vreme aerobika je otvorilo fazu komercijalizacije fitnesa. Ne samo da se treniralo u privatnim klubovima već je trebalo imati i dobru opremu, dobre patike...", objašnjava sociolog Kristijan Bona. Praksa aerobika - koju je razvio američki vojni lekar i koja je u SAD tokom 1970-ih postala popularna zbog videa glumice Džejn Fonda - bila je zaslužna za oslobađanje žena od mizoginističke kulture slabosti, pokazujući da žene istovremeno mogu biti seksepilne i mišićave.

Fenomen je zatim tokom 1980-ih prešao Atlantik, posebno zahvaljujući Veronik i Davon u kultnoj emisiji Gym Tonic na kanalu Antenne 2 (budući France 2), koja je svake nedelje ujutro pokretala preko deset miliona gledateljki. Decenija koja ja otpočela izborom Miterana i okupljanja francuskih socijalista oko logike tržišta „takođe je decenija spektakularnog približavanja sporta i novca", (6) analizira istoričar ideja Fransoa Kuse. Reč je o približavanju koje će se 17. juna 1984. u emisiji Gym Tonic kristalizirati u proboju zlatnog francuskog dečaka: „Bernar Tapi, poznati biznismen na čelu nekoliko kompanija, u neverovatnoj je formi. Kako vam to uspeva?", pitala je sportska voditeljka. „Pre svega, ja sam sportista", odgovorio je gost brišući čelo. „Možda mi je to, štaviše, omogućilo stanje uma koje se malo razlikuje od onog mojih kolega. Zato što kroz sport učimo da stanje duše, uma i inteligencije ne možemo odvojiti od tela. Zapravo, mentalno stanje je odraz zdravlja tela. Ukoliko želimo dobro funkcionisati mentalno, od suštinskog je značaja da budemo u dobroj fizičkoj formi."

Zdravlje je novo bogatstvo"

Danas je aerobik sa fluorescentnim helankama i zategnutim osmehom pomalo zastareo i sramotan. Slika obožavateljki prakse Džejn Fonde ili fanova bodi-bildera Arnolda Švarcenegera polako bledi. „Na početku se karikaturalno preterivalo u entuzijazmu", razneženo uzdiše Rizo. Ali stvari su se promenile. Postale rafiniranije? Baš kao l'Usine, i Klay čestita sebi što privlači brojne glumce, kreativce i umetnike kao što je Tom Lulu, vizuelnog umetnika i fotografa koji je izlagao u Palati Tokio. U klubu se nalazi nekoliko njegovih radova. Ali klubovi uglavnom žive od pretplata rukovodilaca i bankara koji su u potrazi, poput Tapija, za telom sposobnim da prati „um".

Fitnes prostori su se dugo smatrali malim buržoaskim mestima za mame kojima je dosadno ili mestom pripreme za 'pravi sport', odnosno za takmičarski sport na otvorenom, u prirodi", kaže Žoli. „Trebalo je nekoliko decenija da se fitnes prepozna kao sport po sebi." Zapravo, iako je sportska sala oduvek obuhvatala ove sportove - preobražavajući hod u korake, vanjsku vožnju bicikla u zatvorenu - vežbe osmišljene za održavanje ili gubitak kilograma se tek sada smatraju takmičarskim disciplinama. „Sada je fitnes sport", bio je slogan 2012. marke Reebok koja je stvorila crossfit svetsko prvenstvo.

Od vremena prvih gymnase clubova, briga o sebi se sofisticirala i zadobila ezoterično-spiritualnu auru orijentalnih praksâ (joga ili džiju-džicu), ali je istovremeno usvojila i manje zen registar, poput pravila militarne muškosti sa kursevima vojnog treninga (boot camp), fitnes metode koju koristi američka vojska. Kako već konkurencija prinuđuje, ponuda svake sale se neprekidno menja zbog tehnoloških (i lingvističkih) inovacija. Čak i brend kao što je Neoness nudi preko četrdeset aktivnosti. Dok jeftine sale kupuju dozvole za zumbu, body pump ili Sh'bam radi pružanja usluga standardizovanih kurseva, luksuzni klubovi se hvale „jedinstvenim" ponudama, posebno uvozom ekskluzivnih patentiranih tehnika. Antigravitacijski fitnes u klubu Klay, koji dolazi iz Njujorka, omogućava treniranje lebdeće joge bez pretumbavanja pomoću specijalnih pojaseva. Neki razvijaju sopstvene kreacije: U'stretch u klubu l'Usine „omogućava porast intramuskularne temperature i različite sisteme kontrole tela (propriocepciju)", dok disanje i istezanje u klubu Klay kombinuje šijacu i sofrologiju. Potencijal ukrštanja je beskonačan, a neki hibridi izgledaju neverovatno, čak antinomično, poput joga-boksa. Osnažujući individualizaciju treniranja, lični treneri osvajaju teren. L'Usine raspolaže ekipom od četrdesetak trenera za privatne kurseve koji prosečno koštaju 60 evra po satu.

Pored disciplinarne inventivnosti, koja je doživela brojne prolazne mode, najvažnija promena, prema Žoliju, odnosi se na željeni cilj: „Tokom 1980-ih je pokretački motor pre svega bio estetski: veliki bicepsi za muškarce, ravan stomak za žene. Danas treniramo zbog zdravlja, uz holistički pristup." Rizo nam otkriva „mašinu od 29.000 evra" koja analizira sastav (procenat masti, vode i mišića) svakog dela tela novih članica i članova kluba, najavljujući medicinsku brigu o telu koju praktikuje l'Usine. Bezanken se takođe seća promene klijenata u Kenu početkom dvehiljaditih: vreme „kada su poslovni pedesetogodišnjaci, poput Pol Lua Sulicera, dolazili da puše i jedu pored bazena uranjajući jednu nogu u vodu radi mirne savesti" sada je prošlo. „Novi klijenti izgledaju desetak godina mlađe od prosečne starosti i zaista žele da se brinu o svom telu i zdravlju."

Nakon epidemiološke tranzicije 1960-ih, ne ubijaju više infektivne već hronične bolesti, počev od raka pa do kardiovaskularnih oboljenja", kaže Bona. Mnoge od ovih neprenosivih bolesti se mogu izbeći redukovanjem takozvanih rizičnih ponašanja, poput pušenja i pijenja alkohola, uz dobru ishranu i, naravno, fizičko vežbanje. Ovo je poruka o odgovornosti koju od 2001. širi Nacionalni program za nutritivno zdravlje (Programme national nutrition santé, PNNS) sa sloganima poput „Jedi i kreći se" ili „Mrdni se za zdravlje". „Znamo da se moramo brinuti o telesnom oklopu, baš kao što znamo da ne možemo baš bilo šta raditi sa Majkom Prirodom", kaže Benzaken. Teško je ignorisati rizike sedelačkog života, budući da je sve više istraživanja o anksioznosti u štampi. U članku od 13. juna 2018. pod naslovom „Ustani i kreći se!" novine Le Monde još jednom upozoravaju čitateljke i čitaoce: „Sedenje ubija!"

Estetski standardi su takođe evoluirali i obuhvatili zahteve zdravlja u izgled tela: „Tokom 1990-ih je po svaku cenu trebalo biti mršav, kao Šbritanska top model manekenkaĆ Kejt Mos koja je izgledala anoreksično. Danas morate izgledati vitko, ali zdravo, sportski i mišićavo", kaže novinarka časopisa za lepotu Valentin Petri. Brazilska manekenka koja je pobornica zdravog selfija (doslovno) objavljuje „autoportret zdravlja" na Instagramu, redovno postujući fotografije svojih podviga u bokserskom klubu ili samba studiju, tako da je paparaci ne moraju iznenaditi dok džogira.

Biti zdrav i baviti se sportom postalo je trend. „Zdravlje je novo bogatstvo" (Health is the new wealth) kredo je našeg vremena. „Modni zaluđenici vibriraju zbog velikih, skoro ortopedskih, patika", konstatuje ženski magazin Elle (20. novembar 2017). L'athleisure (složenica od athlétique - sportski i leisure - slobodno vreme) dočekalo je svoj momenat slave. Helanke, sportski dresovi, duksevi sa kapuljačama i trenerke za džoging preplavili su ulice i modne revije. Sportski gedžeti se sada nose i van sportskih sala, na poslu ili u večernjim satima. Kanadska marka sportske opreme Lululemon bila je pionir, lansirajući početkom dvehiljaditih modu helanki za jogu od 100 dolara za jedan par. Potom su poznati stilisti počeli da dizajniraju sportske kolekcije za sportske brendove. Stela Mekartni, primera radi, poslednjih petnaest godina kreira za Adidas.

Treba negovati i stomak i dušu

Baš kao što sa padom cena kalorija prekomerna težina nije više znak bogatstva nego siromaštva (7), želja da se bude snažan i mišićav pojavljuje se u vreme kada je rad, zbog posledica automatizacije i tercijarizacije ekonomije, manje nego ikad fizički. Što se tiče treninga „inspirisanog britanskim specijalnim jedinicama", on privlači kadrove koji nemaju mnogo prilika da budu na vrhu, pogotovo u vreme kada je i rat automatizovan.

Ali fizičko vežbanje je samo jedna dimenzija naloga da se očuva „kapital zdravlja". Takođe, da bi se brinulo o stomaku, treba jesti organsku i bezglutensku hranu; da bi se brinulo o duši, treba meditirati, na primer u „baru za meditaciju". Način na koji lajfstajl konsultantkinja Alson Bekner opisuje svoju sportsku praksu odražava ovo precizno, skoro medicinsko upravljanje stanjem dobrobiti: „Fizički - fudbal i tenis. Emocionalno - jahanje. Spiritualno - joga i meditacija." (8)

Kao deo opšte depolitizacije, započete tokom 1970-ih, potraga za individualnim stanjem dobrobiti se objašnjava i novom ekonomskom konjunkturom, kao i fantomima nezaposlenosti i deklasiranosti. Bez nade u promenu sveta, ili u kontrolu nad vlastitim životom i karijerom, ljudi se zadovoljavaju pokušajem „oslobađanja sopstvenog potencijala" radi poboljšanja vlastitog tela i uma. „Ne mogu učiniti mnogo toga protiv nepravde u svetu", ironizira socijalistička aktivistkinja Barbara Erenrajh u knjizi Prirodni uzroci, „ali mogu odlučiti da ću povećati težinu desetak kilograma na mašini za kvadricepse." (9)

Ova je moć, međutim, mač sa dve oštrice: „Ako osećamo da smo vajari svog tela i odgovorni za svoje zdravlje, to znači da smo potencijalno krivi i za nedostatke", primećuje filozofkinja Izabela Keval. Kao što je 1970-ih u knjizi Narcisistička kultura (10) dijagnostikovao sociolog Kristofer Laš, ako se institucionalna politika odbija zbog paternalizma, na njeno mesto se stavlja „strogi i kažnjivi ego".

Savremena opsesija zdravim životom nas ne štiti od bolesti i smrti, kao što podsećaju neki tragikomični primeri u knjizi Barbare Erenrajh: Džeremi Rodal, osnivač časopisa Prevention i šampion organske ishrane koji je izjavio da će živeti sto godina, umro je od srčanog udara u 72. godini. Lusil Roberts, veoma aktivna vlasnica lanca sportskih sala za žene, koja nikada nije jela pomfrit niti pušila, umrla je od raka pluća u 59. godini. Ovome se može dodati i primer osnivača kompanije Apple Stiva Džobsa, velikog promotera vegetarijanstva, naturopatije i meditacije, koji je umro od raka pankreasa u 56. godini. Često zaboravljamo: samo 60% bolesti raka se može svesti na kancerogene...

Održavanje vitke figure ipak ima nekih prednosti, počevši od onih koje legitimiraju telesno stanje u velikoj meri otkrivajući klasnu privilegiju. Društvena superiornost se tako podupire moralnom superiornošću: sposobnost samodiscipline, samokontrole, čak i patnje, sve to se može razumeti kao „znak truda koji potvrđuje zasluge i samonadmašivanje", napominje Kueval.

Pošto imamo telo prema zaslugama, gojaznost postaje znak lenjosti ili nedostatka volje. Drugim rečima, nemamo previše kilograma zato što smo siromašni, već smo gojazni i siromašni zato što nam nedostaje volje: idealna vizija za diskreditovanje načela solidarnosti. Dok nivo na društvenoj lestvici, profesija i sistem javnog zdravstva imaju ključnu ulogu za zdravlje, „prema doktrini individualne odgovornosti osoba van forme će biti ne samo objekt odbojnosti već i mržnje", nastavlja Erenrajhova. Učestali prigovor proširenju socijalne sigurnosti je sledeći: „Zašto bi trebalo da plaćam onim degenericima koji su sami odlučili da puše i jedu hamburgere?"

Redovno praktikovanje sporta ima i funkciju društvenog razlikovanja. U knjizi Zbir malih stvari (11) Elizabet Kurid-Halket analizira posledice relativne demokratizacije „vidljivih" potrošačkih dobara u Sjedinjenim Američkim Državama. Sada kada srednja klasa ima pristup, posebno uz pomoć kredita, velikim automobilima i markiranim torbama, pripadnici viših klasa su pronašli nove načine označavanja vlastite društvene pozicije i samoprepoznavanja. To uključuje brojne suptilne prakse: korišćenje cegera, pijenje mleka od badema umesto kravljeg, vežbanje kundalini joge...

Ovaj način potrošnje se odnosi na društvenu kategoriju koju autorka imenuje aspirativnom klasom, doslovno „ambicioznom klasom", što podseća na „profesionalnu klasu" koju je u SAD proučavao Tomas Frank. To nije onih 1% sa Volstrita niti oligarhija sa jahtama i privatnim avionima, već onih 5% ili 10% koji se „ekološkim" ponašanjem razlikuju od masa onih koji guraju korpe u Volmartu. (12) Možda i više od onih 1%, investicijski izbori ove kreativne, urbane i liberalne klase „reprodukuju bogatstvo i veću društvenu mobilnost nauštrb srednje klase", kaže Elizabet Kurid-Halket.

U Sjedinjenim Američkim Državama, baš kao i u Francuskoj, dobrostojeći stanovnici gradova su oni koji sve više posećuju sportske klubove, uključujući manje luksuzne. U SAD, 20% najbogatijih nedeljno vežba šest puta više od istog procenta najsiromašnijih. (13) U Francuskoj se 87% gazdâ malih preduzeća bavi sportom, spram prosečno 48% celokupne populacije. (14) Globalni porast posećenosti sportskih sala ne zaustavlja učestalost prekomerne telesne težine i pretilnosti, najraširenijih na dnu društvene lestvice. A procvat low cost fitnesa ili nedavno ubacivanje kelja u meni Mekdonaldsa ne preokreće ovaj trend.

 

LORA REM je novinarka.

 

PREVOD: Maja Solar

 

(1) „On n'a jamais autant aimé suer qu'ŕ Blanche, le club de sport le plus sexy de Paris", Vanity Fair, Pariz, 7. jun 2018.

(2) Isto.

(3) „European health & fitness market", izveštaj 2018, EuropeActive-Deloitte, Brisel - Diseldorf, april 2018.

(4) Greg Glassman, „Understanding CrossFit", 1. april 2007, .

(5) Léo Lagrange, radio-govor od 10. juna 1936.

(6) François Cusset, La Décennie. Le grand cauchemar des années 1980, La Découverte, Pariz, 2006.

(7) Vidi: Benoît Bréville, „Obésité, mal planétaire", Le Monde diplomatique, septembar 2012.

(8) „Alison - Paris", www.insideoutparis.com .

(9) Barbara Ehrenreich, Natural Causes: An Epidemic of Wellness, the Certainty of Dying, and Killing Ourselves to Live Longer, Twelve, Njujork, 2018.

(10) Christopher Lasch, La Culture du narcissisme, Flammarion, edicija „Champs essais", Pariz, 2008, (1. izdanje: 1979).

(11) Elizabeth Currid-Halkett, The Sum of Small Things: A Theory of the Aspirational Class, Princeton University Press, 2017.

(12) Serge Halimi, „Le leurre des 99 %", Le Monde diplomatique, avgust 2017.

(13) „Spin to separate", The Economist, London, 1. avgust 2015.

(14) „Sport and physical activity", Special Eurobarometer 412, TNS Opinion & Social, Brisel, mart 2014.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.