Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Zašto je važna Generalna skupština UN: Mesto na kome se svet sastaje da razgovara

Savet bezbednosti (SB) često gura GS u drugi plan, jer se na njegovim zasedanjima rešavaju ili produžuju krize, pod budnim okom pet stalnih članica sa pravom veta: SAD, Rusije, Kine, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske. Pa ipak, Generalna skupština ima bitnu ulogu
Pišu: An-Sesil Rober i Romuald Sjora; Prevod: Vuk Vuković; Le Monde diplomatique na srpskom jeziku
Datum: 12/10/2017

Zašto je važna Generalna skupština UN: Mesto na kome se svet sastaje da razgovara

Foto: Profimedia

"Nema malih zemalja u Generalnoj skupštini", priča nam Desima Vilijams dok sedimo u njenoj kancelariji u Staklenom domu, zgradi Sekretarijata pri sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Vilijamsova je ranije bila ambasador Grenade pri UN, a sada radi kao specijalna savetnica predsednika 71. saziva Generalne skupštine (GS). Sa nama govori oprezno, kao da želi da ništa ne propustimo, mada primećuje našu skepsu i stoga dodaje: "Tako je prosto zato što povelja UN navodi da su sve države članice suverene i ravnopravne."

Surova realnost međunarodnih odnosa ipak znači da bi ovu izjavu trebalo uzeti sa zrnom soli. Uprkos tome, 13. juna 2016. bio je mali ali značajan događaj koji je poremetio rutinski rad GS: izbor njenog predsednika nije se završio očekivanim ishodom.

Kad je stanje redovno, delegati konsenzusom biraju kandidata regionalne grupe na koju je došao red (vidi Globalni forum). Ipak, ovog puta je formalno glasanje bilo neophodno. Kiparski kandidat, Andreas Mavrojanis, inače favorit zapadnih zemalja, dobio je 90 glasova; kandidat mikrodržave, Piter Tomson, ambasador Fidžija pri UN, pobedio je sa 94 glasa.

Jedan azijski diplomata tom prilikom je izjavio sledeće: "Izbor Tomsona je poruka za velike sile i treba da im stavi do znanja koliko je nepravedno raspodeljen teret klimatskih promena. Fidži je jedna od zemalja koje su najugroženije rastućim nivoom mora, pa je zato izbor njenog predstavnika na čelo GS politički gest." Generalna skupština funkcioniše po principu jedna država - jedan glas.

Prema rečima Tereze Gasto, bivše direktorke za stratešku komunikaciju UN, "mnoge rasprave se ponavljaju, ali se tokom njih artikulišu važne i nove ideje koje postepeno stiču podršku i od UN prave 'rasadnik ideja': u tom smislu je GS ključni forum koji državama omogućava da sarađuju po svim međunarodnim pitanjima" (1). To se odnosi na razoružavanje, nove tehnologije, upravljanje svemirskim otpadom, zaštitu prava deteta i smanjenje rizika od prirodnih nepogoda.

Generalna skupština je uspela da usavrši međunarodno pravo u mnogim oblastima i inicijator je preko tri stotine sporazuma (2). Jedan od njih je i Pariski klimatski sporazum iz decembra 2015. Na stotine sastanaka se dnevno odigrava u kancelarijama u Njujorku i Ženevi. Sve to jedan novinar je opisao kao "melting pot u kome nastaje globalni konsenzus".

Generalna skupština daje svoj doprinos političkim raspravama u svojstvu foruma za diskusiju o važnim idejama i postavljanje nekih osnovnih zahteva. Deklaracija od 14. decembra 1960, usvojena u skladu sa principom samoopredeljenja svih naroda (član 1. stav 2 Povelje UN), dala je legitimnost nezavisnosti kolonizovanih zemalja. Nakon dekolonizacije, tokom koje se mnogo novih država pridružilo UN (najpre afričke države do tada pod britanskom, francuskom ili portugalskom kolonijalnom upravom), GS je postala jedini univerzalni forum za sve zemlje (193 države članice i dve u svojstvu posmatrača: Vatikan i Palestina).

 

"Ne dozvolite da mi maslinova grančica ispadne iz ruku"

Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka održani su neki od najčuvenijih govora u Generalnoj skupštini: od predloga Džona F. Kenedija da SAD i SSSR organizuju pregovore o nuklearnim probama, preko Aljendeove osude kontrole koju glavne privredne grupacije, uz podršku zapadnih zemalja, imaju nad Globalnim jugom iz 1972, do prve mirovne ponude koju je Jaser Arafat, šef Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), ponudio Izraelu 13. novembra 1974, uz sledeće reči: "Danas pred vas izlazim sa maslinovom grančicom i puškom borca za slobodu. Ne dozvolite da mi grančica ispadne iz ruku."

Arafatovo obraćanje bilo je značajno za njegovu borbu, što se jasno vidi u odluci GS od 22. novembra iste godine kojom je priznato palestinsko pravo na samoopredeljenje i suverenitet, a PLO je dobio status trajnog posmatrača.

Palestina je 29. novembra 2012. dobila status države posmatrača bez prava članstva. S obzirom na to da bi punopravno članstvo sprečio izgledni američki veto, Palestina je ojačala svoju međunarodnu poziciju i dobila pravo žalbe Međunarodnom krivičnom sudu i pravo potpisivanja sporazuma. U septembru 2015. ruski predsednik Vladimir Putin je na godišnjem zasedanju GS predložio formiranje međunarodne koalicije protiv ISIS-a koja bi uspela da "ujedini široku lepezu snaga koje se odlučno suprotstavljaju onima koji, poput nacista, seju zlo i mržnju". 

Nema globalnih snaga reda koje bi mogle da sprovode odluke GS, koje zato često ostaju načelne izjave bez praktičnih posledica. Međutim, kao što je to bio slučaj sa dekolonizacijom, čak i takve izjave mogu biti autentične političke vododelnice koje menjaju stavove i geopolitički odnos snaga. To je verovatno i razlog zašto su zemlje Juga često pribegavale GS da bi se za nešto izborile. Grupa 77 i Kina, osnovana 1964. godine, govori u ime 133 zemlje u razvoju tokom ekonomskih i socijalnih rasprava. Deklaracije UN su još od 1968. osuđivale aparthejd i vršile pritisak na zapadne zemlje koje su trgovale sa Južnoafričkom Republikom. Prilikom posete Njujorku u oktobru 1994, Nelson Mandela je izjavio: "Ovde smo danas da pozdravimo Organizaciju Ujedinjenih nacija i njene države članice, kako pojedinačno, tako i sve zajedno, za udruživanje sa našim narodnim masama u zajedničku borbu koja je izvojevala naše oslobođenje i pobedila rasizam." Neke rezolucije su izazvale oštre proteste, pa je tako rezolucija iz 1975. u kojoj je cionizam određen kao oblik rasizma povučena 1991. godine.

Od šezdesetih, Ekonomski i socijalni savet (Ekosoc), koji podnosi izveštaje GS, prvi se založio za učešće organizacija civilnog društva u međunarodnim raspravama, jer su one do tada bile zabran diplomata sa mandatima svojih vlada. Ekosoc je uveo status "nevladinih organizacija" i dao im pristup sastancima i pregovorima UN, uz pravo da iznesu mišljenje, sastavljaju izveštaje i određuju predstavnike (bez moći odlučivanja). Pojam NVO je tako prešao u svakodnevnu upotrebu. Ekosoc je akreditovao oko 1.300 nevladinih organizacija i uspostavio sistem za prohodniju komunikaciju sa organizacijama civilnog društva (3).

 

Politički uticaj

Generalna skupština je forum na kome NVO mogu da izraze svoje stavove. Svetski okeanski samit, koji je organizovala GS u Njujorku u junu ove godine, primer je takve prakse: NVO su učestvovale u razgovorima u organizaciji GS skoro čitavu deceniju, sve dok nisu donesene izmene Konvencije o pomorskom pravu (4). Iz perspektive predsednika GS Tomsona "rezolucije koje je usvojila GS dokaz su njene živosti i aktuelnosti, kao i političkog uticaja kojim raspolaže na međunarodnoj sceni". Pegi Kalas, koordinatorka High Seas Alliance, koalicije više NVO, slaže se s tim i dodaje: "Radili smo zajedno sa državama i njihovim vladama, a veb-sajt UN o okeanima i pomorskom pravu odražava naša gledišta i predloge." Sa druge strane, iako je GS forum za pripadnike civilnog društva, reprezentativnost partnera koje bira je upitna, budući da civilno društvo ne podleže izbornom legitimitetu.

Prema mišljenju istoričara Pola Kenedija, GS je institucija koja najviše liči na svetski parlament (5). Savez bezbednosti ne može da bude globalni forum, iako odlučuje o krizama koje su pretnja svetskom miru u skladu sa Poveljom UN. Isto važi i za Grupu dvadeset (G20), čije je članstvo proizvoljno određeno: Grupa je formirana relativno nedavno i još je pod kontrolom zemalja koje su je formirale. Indija i Južna Afrika jesu članice sada, ali samo zato što su kooptirane od bogatih zemalja. "Generalna skupština upravlja nacionalnim interesima na pravičan način: nema mesta za kolonijalizam, mada neke male zemlje i dalje nemaju dovoljno sredstava da se udubljuju u neka pitanja", tvrdi Desima Vilijams. Svetski samit iz 2005, sazvan na inicijativu generalnog sekretara UN Kofija Anana, potvrdio je mesto GS kao glavnog organa UN i ozvaničio je kao pravi "parlament svih ljudi" - G193.

"Multilateralizam se ne postiže automatski. Potrebni su vam instrumenti za razvoj dijaloga, a treba naterati i velike sile da shvate da je njima u interesu da razgovaraju o svemu. To je ona manje ili više jedinstvena funkcija Generalne skupštine", kaže Arno Giloa iz departmana za UN pri francuskom ministarstvu spoljnih poslova. Velika godišnja Konferencija o klimatskim promenama je čedo UN. Svaka država članica, čak i najveći zagađivači, osećala se dužnom da sedne za sto 2015. godine, uprkos tome što konačna verzija rezolucije nije u potpunosti zadovoljavajuća. "Većinu sačinjavaju male zemlje i zato se moraju uzeti u obzir. Napravili smo veliki korak napred ove godine što se tiče klimatskih promena. Takođe, uprkos nekim strahovima, povlačenje SAD iz Pariskog sporazuma je zapravo još više zbližilo međunarodnu zajednicu u pogledu glavnih pitanja. Odluka predsednika Trampa imaće suprotan efekat od nameravanog", tvrdi Tomson. U Staklenom domu neki delegati otvoreno izražavaju odbojnost prema bogatijim zemljama koje odbijaju da prihvate svoj deo odgovornosti za stanje na Jugu.

Rasprave i odluke o razvoju ilustruju mane i vrline GS. U septembru 2000. godine UN su formulisale Milenijumske ciljeve razvoja (MDG) kao vodilju u borbi protiv siromaštva. Prvi rezultati deluju ohrabrujuće: broj ljudi u ekstremnom siromaštvu pao je sa 1,9 milijardi na 840 miliona ljudi, iako je ukupno stanovništvo poraslo sa šest na sedam i po milijardi. Ne mogu se osporiti poboljšanja u zdravstvenoj nezi, obrazovanju, ishrani i dostupnosti osnovnih usluga (6). Doduše, rezultati prilično variraju od kontinenta do kontinenta i ne izražavaju sve veću nejednakost kako između, tako i unutar zemalja. Milenijumski ciljevi su revidirani 2015. godine da bi se uračunali klimatski faktori i da bi bolje odgovarali stanju na terenu. Na mesto MDG stupilo je 17 ciljeva za održivi razvoj (iskorenjivanje siromaštva i gladi, kvalitetno obrazovanje i rodna ravnopravnost). Pravu sliku o političkom značaju ovih ciljeva daje činjenica da je u njihovom definisanju sarađivalo 70 zemalja i da je osam miliona ljudi učestvovalo u anketi tim povodom. Agenda 2030, u kojoj je razrađen put do Ciljeva održivog razvoja, ima podršku Kine koja to vidi kao korak ka uravnoteženijem globalnom partnerstvu, što je nužno iz kineske perspektive (7).

 

"Vašingtonski konsenzus"

Ništa od toga ne liči baš na Novi međunarodni ekonomski poredak (NIEO) koji su UN jednom davno odlučile da uspostave. Generalna skupština je 1974. usvojila smelu deklaraciju koja je pozvala na raspodelu bogatstva na svetskom nivou i promenu ekonomskih strategija, sa UN za kormilom projekta koji bi išao na stabilizaciju sirovinskih cena, suverenost u domenu prirodnih bogatstava i bolje uslove trgovine. NIEO je propao zbog dve naftne krize, rastućeg duga na Jugu i nedovoljne posvećenosti na strani najvećih sila. Njegovo napuštanje je, pored toga, i znak promene u ideološkom odnosu snaga koji je mnogo širi od situacije u GS, slabljenja identiteta Trećeg sveta i možda čak i odsustva transparentnosti u participaciji nevladinih organizacija, koje se na saradnju pozivaju tako što im se ponudi mesto za pregovaračkim stolom.

Od osamdesetih počinje prevlast neoliberalne ideologije, u sklopu "Vašingtonskog konsenzusa". Rečima ekonomiste Pjera Žakmoa, "očekivanje velikih promena Šposredstvom Ciljeva održivog razvojaĆ nije bilo zasnovano na jasnoj analizi uzročnika nejednakosti koje je trebalo ukinuti, a to su neravnopravna razmena, ekstremna finansijalizacija privrede i ugroženost biodiverziteta" (8).

Ciljevi održivog razvoja nisu umakli tehnokratskim tendencijama savremenih organizacija, koje vole teško shvatljive skraćenice, troše novac na sve i svašta i u tome su izbirljive, a monitoring shvataju kao posao za knjigovođe. Kao i mnoga druga tela koja donose odluke, GS je postala birokratska organizacija, prema mišljenju Noama Čomskog koji tvrdi da je isti proces uočio i u Kongresu SAD.

Jedna od slepih mrlja svetskog sistema jesu svakako međunarodne finansijske institucije: Svetska banka i Međunarodni monetarni fond su se razvijali nezavisno od UN, u periodu posle konferencije u Breton Vudsu u julu 1944. godine (UN su formirane nekoliko meseci kasnije u San Francisku).

Za razliku od drugih specijalizovanih agencija i organizacija UN, kao što su Svetska zdravstvena organizacija, Visoki komesarijat UN za izbeglice i UN programi za razvoj ili očuvanje i unapređenje okoline, te finansijske institucije ne obavezuju opšta pravila sistema UN. Naprotiv, funkcionišu na osnovu doprinosa, što moć odlučivanja daje bogatim zemljama, a nadzor Ekosoca se uvek promptno odbijao. Ujedinjene nacije sa njima pregovaraju na prolećnim konferencijama koje organizuje upravo Ekosoc još od 1998. godine, što je prilika za koordinaciju i saradnju uz očuvanje odvojenih uloga.

Iako su samostalne, finansijske institucije se trude da unaprede odnose sa UN (9). Predsednik Svetske banke Džim Jong Kim posetio je GS u maju povodom rasprave o finansiranju Ciljeva održivog razvoja. Trajni predstavnik Francuske pri UN Fransoa Delatre smatra da "proaktivno delanje nadoknađuje strukturne nedostatke". Tomson koristi sve što mu je na raspolaganju da podstakne države članice na finansijski doprinos.

Irski delegat Dejvid Donahju izjavio je sledeće: "Zahvalni smo predsedniku što je posvetio toliko snage Ciljevima održivog razvoja i što je od njih napravio glavnu temu u radu UN." S obzirom na to da mu mandat traje svega godinu dana, Tomson mora da održi dobre odnose sa novim generalnim sekretarom UN, Antoniom Guteresom, koji ima petogodišnji mandat.

"Svi treba da znaju da uveliko hodamo po ivici provalije jer nemamo održivi razvoj", izjavio je Tomson i dodao da zato svi treba da daju svoj doprinos. "Države članice su one koje moraju to da plate. Generalna skupština može samo da zada opšti pravac i istakne određene probleme. Moja uloga je da svom nasledniku predam nekoliko početnih tačaka da bi mogao da nastavi započeto." S obzirom na to da nema sredstva prinude na raspolaganju, uloga GS je da izvrši društveni pritisak na države članice da, bez žrtvovanja suverenosti, promene svoj stav.

"To je ulog u, na primer, raspravama o pravima seksualnih manjina", tvrdi Delatre. "Moramo da formiramo međunarodni konsenzus." Zemlje kao što je Saudijska Arabija, osuđivana zbog kršenja ljudskih prava, moraju da podnose izveštaje Savetu za ljudska prava UN, što NVO i aktivistima koji za cilj imaju promenu vlasti daje neophodno oružje. Ima, svakako, ponekad i apsurda, što se dogodilo u maju ove godine kada je predstavnica Saudijske Arabije izabrana u komisiju za prava žena.

Kada pričaju o UN, mediji to rade najpre zbog birokratije i incidenata u koje su umešani neki mirotvorci (10), a tek onda zbog svakodnevnog rada koji se u UN ulaže. "Savet bezbednosti dobija svu pažnju, ali bi se moglo reći da je GS naličje UN i njihovo nuklearno jezgro", kaže Delatre, dodajući da Francuska podržava multilateralni okvir i sistem UN. Generalna skupština je govornica za raspravu o krupnim pitanjima.

 

Rasprave o terorizmu - još od 1972. godine

Iako Savet bezbednosti ima glavnu reč u borbi protiv terorizma, još od napada na STC u Njujorku GS je organizovala prvu međunarodnu raspravu o terorizmu 1972. godine. U septembru 2006. usvojena je globalna strategija bez zajedničke definicije terorizma, pošto nije bilo konsenzusa o nasilju Palestinaca na teritorijama koje je okupirao Izrael. Strategija predlaže da se posveti pažnja dubljim uzrocima terorizma kao što su sukobi, političko isključivanje i društveno-ekonomska marginalizacija, ali ujedno obezbeđuje i okvir za nacionalne i regionalne antiterorističke inicijative, čak i ako zakonska rešenja nekih zemalja odstupaju od obaveza preuzetih u Njujorku. Međutim, Palestinci su uspeli da iskoriste GS da skrenu pažnju javnosti na nasilje koje trpe, iako ih Izraelci optužuju za terorizam.

U poslednjih nekoliko godina, vlade država članica sve više poslova poveravaju predsedniku GS, naročito kada se oni tiču organizacije razgovora na visokom nivou i nominovanja pregovarača tokom ozbiljnijih kriza, kao što je bila izbeglička kriza 2015. godine. Grčki diplomata Joanis Vrailas, specijalni savetnik u kancelariji predsednika, veruje da je to priznanje za rad GS i njenu moć da koordiniše različitim aspektima svakog pojedinačnog slučaja. Vrailas, nekadašnji zamenik šefa delegacije EU u UN, tvrdi da je "razvoj instrument sprečavanja sukoba". Stručnost GS omogućava joj da upravlja delovanjem specijalizovanih agencija i programa u oblasti zdravstva, razvoja i ekologije.

Izbor Guteresa na mesto generalnog sekretara 2016. dao mu je ulogu bez presedana. Delegati obično bez glasanja potvrđuju kandidata koga preporučuje Savet bezbednosti, ali je ovog puta nekolicina njih zahtevala transparentniji izborni proces. Kandidati su se obratili javnosti, a predsednik GS se o formulaciji konačne rezolucije dogovorio sa Savetom bezbednosti.

Jačanje uloge GS takođe ukazuje na slabljenje konsenzusa među velikim silama zbog napetosti u odnosima povodom krize u Siriji. "Zaobilaženjem ili kršenjem međunarodnog prava, zapadne intervencije na Kosovu Š1999Ć i u Libiji Š2011Ć dovele su do pada međusobnog poverenja pet stalnih članica SB u pogledu pravila koja regulišu upotrebu sile", kaže Ričard Atvud iz Međunarodne krizne grupe.

Generalna skupština je 9. decembra 2016, usled pat-pozicije u Savetu bezbednosti, usvojila rezoluciju kojom je pozvala države članice da poštuju međunarodno humanitarno pravo u Siriji, a pre svega da omoguće pristup humanitarnim organizacijama. To je pomalo i nesvakidašnja intervencija: u načelu je Savet bezbednosti odgovoran za održavanje mira u posebnim situacijama (11).

Generalna skupština je jedino reprezentativno telo na svetu, a opet nije svetski parlament: samo bi joj izbori mogli dati legitimitet koji ima parlament u demokratski uređenoj državi, što nije realan ishod. Ipak, GS je jedinstvena zato što može da reflektuje promene koje se odvijaju u međunarodnim odnosima (iznenadna pobeda Tomsona, mobilizacija malih država i Kine) i širim vrednostima koje potiču iz Povelje UN, čime uspeva da želju za moći upregne u službu zajedničke bezbednosti. U doba u kome promene na geopolitičkoj mapi podižu napetosti, Generalna skupština UN ostaje, uprkos svojim manama, jedino mesto na kome se može uopšte i misliti o uspostavljanju progresivnog međunarodnog poretka.

 

 

(1) Delovi iz kursa "Organisations internationales et gouvernance mondiale" koji predaje na Institutu za međunarodne i strateške odnose (IRIS) u Parizu.

(2) Vidi Biblioteku Daga Hamaršelda pri zgradi UN u Njujorku.

(3) Integrisani sistem za organizacije civilnog društva i Nevladina služba za vezu.

(4) Vidi dodatak "Oceans 2015 Initiative", Le Monde diplomatique, englesko izdanje, decembar 2015.

(5) Vidi Paul Kennedy, The Parliament of Man: the Past, Present, and Future of the United Nations, Random House, Njujork, 2006.

(6) "The Millennium Development Goals Report", United Nations, Njujork, 2015.

(7) Sastanak u organizaciji predsednika GS, 18. april 2017.

(8) Pierre Jacquemot, "Que faut-il attendre des Objectifs du developpement durable?" (Šta bi trebalo očekivati od Ciljeva održivog razvoja?), IRIS, Pariz, 29. septembar 2015.

(9) Međunarodne finansijske institucije imaju svoje predstavnike na Koordinacionom odboru izvršnih direktora u sistemu UN.

(10) Vidi Sandra Szurek, "Going to war to keep the peace", Le Monde diplomatique, englesko izdanje, mart 2017.

(11) Generalna skupština je pribegla rezoluciji "Ujedinjenjem do mira" (odnosno rezoluciji Dina Ačesona, američkog državnog sekretara koji je došao na tu ideju tokom Korejskog rata).


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.