Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Nedeljnik i LMD

Zašto gledamo rijalitije: Kolektivna fascinacija ispraznim, banalnim i šupljim ljudima

U tekstu za novi Mond diplomatik na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika, raskopčava se mit o popularnosti rijaliti programa širom sveta
Piše Ignasio Ramone / Mond diplomatik
Datum: 20/09/2017

Zašto gledamo rijalitije: Kolektivna fascinacija ispraznim, banalnim i šupljim ljudima

Foto: Printscreen

Kratka televizijska arheologija nam omogućava da razumemo skup znakova i simptoma koji su rano najavljivali neizbežni dolazak programa u kojem se prepliću voajerizam i egzibicionizam, nadzor i potčinjavanje. Najdalji tragovi se mogu naći u slavnom filmu Alfreda Hičkoka "Prozor u dvorište" (Rear Window) iz 1954, u kom nepokretni reporter fotograf (Džejms Stjuart) zbog noge u gipsu ostaje vezan za stan i ubija vreme posmatrajući susede preko puta.

Skopičkom nagonu koji nas navodi da gledamo, posmatramo i "kibicujemo", odgovara nešto sasvim suprotno: bestidni poriv da se pokazujemo. A taj nagon je od procvata interneta doživeo neku vrstu eksplozije uz pomoć veb-kamere.

Osećaj svemoćnosti, takođe naglašen činjenicom da likovi imaju jednostavnu psihologiju, laku za razumevanje - pogotovo što u slučaju "ispovedanja" otkrivaju sve ključeve svog ponašanja, oči u oči - navodi gledaoce da se identifikuju sa svojim herojima emisije. I nesumnjivo delimično objašnjava kolektivnu fascinaciju scenama koje su jednostavne, isprazne, banalne i šuplje, u kojima je toliko praznih dijaloga i situacija.

Štaviše, u redovnim televizijskim programima se umnožavaju tzv. treš emisije koje predstavljaju ljude koji bez stida izlažu svoje najintimnije probleme i najskrivenije strasti.

Ove emisije su postepeno pomerile granice onoga što se predstavlja i pojačale konfuziju između dokumenta i fikcije, realnog života i fiktivne kreacije.

Umberto Eko deli istoriju televizije na dve etape: arheotelevizija pre osamdesetih, kada su se na ekranu mogli pojaviti samo oni koji imaju važne zasluge (šampion, veliki pisac, značajan čovek...) Tada se na televiziju išlo nedeljom, sa kravatom, da bi se izražavalo na vrlo tačan način. To je bio televizijski podijum: samo najbolji su imali pristup.

Potom dolazi neotelevizija, kada sa brojnim igrama i studijskim emisijama publika direktno, bez ikakvih zasluga, pristupa ekranima i gde je dovoljno da budete prirodni. Čak i kada ste loše obučeni i govorite slengom, imate šansu da postanete trenutni heroj popularne emisije. Reč je o televiziji-ogledalu koja bi trebalo da odražava ljude takve kakvi jesu.

U postteleviziji publika (koju predstavljaju dobrovoljni zatvorenici) ima direktan pristup ne regularnoj emisiji, već televizijskoj seriji, odnosno nečemu što ima izgled filmske fikcije. Simbolička nagrada nije samo narcisoidno lično zadovoljstvo da se bude na televiziji ili da se napravi jedno efemerno pojavljivanje (u igri, takmičenju, svedočenju), već se postaje i lik u priči.

Ono što uzbuđuje publiku, a da ne mora toga da bude svesna, jeste metamorfoza koja se odvija pred njihovim očima i koja transformiše, direktnom i kontinuiranom magijom, obične ljude iz stvarnog života u likove, glumce u radnji, priči, scenariju koji liči na seriju, na fikciju. Aziz, Žoana i ostali su ono što jesu oni sami, ali ne samo to: bivajući deo spektakla oni postaju protagonisti, zvezde filmske fikcije. A aura fikcije olakšava pristup slavi.

U našim sve manje solidarnim društvima, koja postaju republike usamljenosti, gledati kako se postaje zvezda pred našim očima i sa takvom lakoćom, stvar je fascinacije (ili skandalizovanja) publike, posebno mladih. Oni ne moraju nužno primećivati da su marketinški plen. Medijski sistem usred rata konkurencije ima frenetičnu potrebu za selebritijima. Želi ih proizvesti brzo i lančano, kao u Loft Story, i eksploatisati ih dok su sveži. A onda ih odbaciti, ostavljajući prostor za nove i još svežije zvezde, kojih će se takođe brzo rešiti.

U ovoj kanibalskoj fazi masovne kulture, kao što je rekao Gi Debor, progres potčinjavanja odvija se neverovatnom brzinom i fabrikuju se nove zamenjive zvezde. Prekarne zvezde.

 

Ceo tekst objavljen je u novom broju srpskog izdanja Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 21. septembra. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnica.net

 



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.