Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Pozadina nemačko-sovjetskog sporazuma

U aktuelnom poduhvatu revizije istorije XX veka, koja se posebno odnosi na komunizam, pitanje odnosa između Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke je od ključnog značaja. Prema nekima, Staljin je od 1930-ih pratio politiku konfliktnog ali odlučnog savezništva sa Hitlerom. Nemačko-sovjetski sporazum je, prema njima, izraz ofanzivne a ne defanzivne strategije
PIŠE: GABRIJEL GORODETSKI, LMD
Datum: 22/03/2019

Pozadina nemačko-sovjetskog sporazuma

Foto: Profimedia

Kasno u noć 23. avgusta 1939. u Kremlju, narodni komesar za spoljne poslove Vjačeslav Molotov i nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop potpisali su sporazum o nenapadanju. Tajni protokoli tokom druge posete Joahima fon Ribentropa Moskvi, 28. septembra, podelili su Istočnu Evropu na sfere uticaja. Opšte je prihvaćeno da su Rusi, potpisujući sporazum, dobrovoljno zapečatili sudbinu Poljske i baltičkih zemalja, deleći tako odgovornost za izbijanje Drugog svetskog rata.

Neki, poput promotera filma „Hitler-Staljin: opasne veze", polaze od ideje da je savez sa nacistima uvek implicitno bio prisutan u Staljinovim planovima, dok je politika kolektivne bezbednosti za diktatora bila samo maska osmišljena da prikrije planove za Zapad. Film naglašava ideološko poreklo staljinističke strategije: generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza je od 1927. odlučio da manevriše sa kapitalističkim silama ne bi li podstakao destruktivni interimperijalistički rat. SSSR je na taj način trebalo da ostane neoštećen i u poziciji da proširi svoju teritoriju. To je navodno isprovociralo rat u kojem je Staljin, gurajući politiku Kominterne i Komunističke partije Nemačke na suicidalni put, doprineo usponu Hitlerove moći.

Uistinu, ideološki osećaji i simpatije teško da su uticali na Staljinovu spoljnopolitičku orijentaciju. Uprkos despotskom sistemu vladanja, njegova strategija se, iz kasnije perspektive, pokazala kao relativno racionalna i uravnotežena: realpolitika bez skrupula. Njegova politika, koju bi Makijaveli podržavao, kao jedini cilj je imala primenu koncepcije interesa nacionalne bezbednosti Rusije.

Tražeći iglu u plastu sena, u ovom dokumentarcu se, primera radi, preterano naduvavaju pregovori koje je vodio David Kandelaki, šef trgovačke misije u Berlinu 1937-1938 (1). Ruski ambasador u Berlinu je, međutim, uveravao Maksima Litvinova (komesara spoljnih poslova do 1939) kako su „glasine o mogućem približavanju Nemačkoj neutemeljene". „Ne vodimo, niti smo vodili pregovore sa Nemcima (2)", dodao je. Nema dokaza da je Staljin delovao iza leđa svog ministra spoljnih poslova. Zapravo, tajne kontakte je, u velikoj meri, podsticao nemački lobi - krupni industrijalci i funkcioneri iz rejona Vilhelmštrase - uvek željan oživljavanja Istočne politike. Sa ruske strane, te kontakte su činili bedni pokušaji suprotstavljanja antisovjetskih elemenata nemačkom ministarstvu spoljne trgovine. (3)

Veće je iskušenje promenu politike pripisati sovjetskom razočaranju u Zapad nakon konferencije u Minhenu septembra 1938. Isključenje SSSR-a sa te konferencije i sloboda delovanja Nemačke u Čehoslovačkoj bili su takve prirode da su potvrdili ozbiljne sovjetske sumnje prema kojima su Nevil Čemberlen i Eduard Daladijer bili odlučni da preokrenu nemačku opasnost u ohrabrivanje Hitlera u njegovoj ekspanziji na Istok. Ali ova interpretacija ne uzima u obzir sledeću činjenicu: uprkos žestokom udarcu kolektivnoj politici bezbednosti, Staljin Minhen nije smatrao ireverzibilnim. Štaviše, on nije imao drugo rešenje, dok se Hitler mogao kladiti na upadljivu podložnost Zapada. Čak ni slavno upozorenje zapadnjačkim demokratijama lansirano 1939 - prema kojem SSSR nije imao nikakvu nameru da „izvlači korist" - ne označava promenu u svetskoj poziciji. Površna analiza kompletnog teksta tog diskursa je dovoljna da pokaže kako je Staljin odbio Lenjinovu ideju revolucionarnog rata i kako se plašio svetskog rata kao pretnje Rusiji.

Zapravo su unilateralna jemstva koja je Velika Britanija dala Poljskoj 31. marta 1939. bila ta koja su utrla put sporazumu Ribentrop-Molotov i izbijanju Drugog svetskog rata. (4) Bila je to emocionalna i spontana reakcija na poniženje koje je Hitler naneo Čemberlenu preuzimanjem Praga 15. marta 1939. godine. Paradoksalno, garantujući sigurnost Poljske, London je izazvao Nemačku i izgubio poziciju, koju je do tada imao, stožera ravnoteže moći u Evropi. Jemstva ponuđena Varšavi su mogla imati dve posledice: ili su mogla imati učinak odvraćanja i Hitler bi morao da se vrati za pregovarački sto; ili, ukoliko bi zadržao teritorijalne pretenzije na Poljsku, a poštujući militarni aksiom koji je proizilazio iz lekcija prethodnih ratova - nužnost da se izbegne ratovanje na dva fronta - kancelar je apsolutno morao neutralizovati Sovjetski Savez.

U Moskvi se iznenada otvorila, do tada nepostojeća, nemačka opcija. Obrnuto, dok je Čemberlen počeo da shvata kako je put ka drugom Minhenu nesiguran, te da izbijanje rata ostaje realna mogućnost, morao je nevoljno osigurati, makar naizgled, uključivanje sovjetske armije - ključno za garanciju bezbednosti. Tako je Sovjetski Savez, bez namere, postao stožer ravnoteže moći.

Na talasu našeg neodlučnog kolektivnog sećanja, neki revizionistički istoričari neočekivani sporazum prikazuju samo u njegovom perfidnom obliku. Ali mitovi o teškom udarcu s leđa i planovima s predumišljajem su konstruisani oko simplifikovanih čitanja događaja koji su doveli do sporazuma. U skladu sa totalitarnim modelom iz 1950-ih, ove vizije su nastojale da utvrde postojanje zajedničkog interesa i političkih afiniteta između nacističkog i komunističkog režima, oba smatrajući teškom pretnjom demokratiji i zapadnoj civilizaciji.

U stvarnosti, Ministarstvo spoljnih poslova je od aprila 1939. prepoznalo logične posledice britanskih garancija. Britanski ambasador u Moskvi, ser Vilijam Sids, zamerio je što su podstakli Staljinovo iskušenje, sasvim razumljivo u novim okolnostima, „da se drži po strani u slučaju rata i ograniči svoju podršku plodnom trgovinom sirovinama sa žrtvama agresije". I predvideo je sporazum između Nemačke i Rusije o budućnosti baltičkih država i Besarabije. Baš kao i francuski državni sekretar za spoljne poslove Vansitar, koji je nerado priznao: „Sada kada je vlada Njegovog veličanstva dala svoje garancije, sovjetska vlada može predahnuti i oprati ruke od celog ovog poduhvata". (5)

Od tog trenutka, suočen sa stavom Londona, Staljin se teoretski mogao kompromitovati sa Nemcima. Ali ne sme se izgubiti iz vida da je stalna sovjetska spoljna politika između dva rata imala korene u savezničkoj vojnoj intervenciji između dva rata u Rusiji 1920-1921: otuda proizilazi duboko nepoverenje prema Nemačkoj i Velikoj Britaniji, koje su mogle blokirati zemlju i pokrenuti krstaški rat protiv komunističke Rusije.

Staljin se od 31. marta suočavao sa teškom dilemom, koja nije imala mnogo veze sa njegovim ideološkim sklonostima: opreznog i pragmatičnog u politici vođenja međunarodnih odnosa, gospodara Kremlja proganjao je strah da će London, uprkos garancijama, napustiti Poljsku kao što je učinio sa Čehoslovačkom, olakšavajući nemačku agresiju na Istočnom frontu. Istovremeno, bio je potpuno svestan da bi Nemačka, u slučaju nesposobnosti Velike Britanije da odgovori na nemačku invaziju Poljske, mogla prekršiti eventualni sporazum i nastaviti nasrtanje ka istoku. Ta prognoza je dovela do očajničkog pokušaja ubeđivanja Velike Britanije da unilateralne garancije Poljskoj zameni ugovornim vojnim savezom između Rusije i Zapada, što nije sprečilo nemačke pokušaje.

Tokom pregovora koji su trajali skoro pet meseci, London i Moskva su istraživali različite mogućnosti sporazuma. Tokom 1930-ih godina Sovjetski Savez je želeo osigurati bezbednost uspostavljanjem tampon-zone (koja bi, od severa prema jugu, obuhvatala Estoniju, Litvaniju, Letoniju, Poljsku, Rumuniju i Bugarsku) sporazumima o uzajamnoj pomoći tim državama, uz podršku Engleske i Francuske. Glavna karakteristika tih projekata bilo je nedvosmisleno definisanje vojnih mera koje svaka od zaraćenih strana nakon pokretanja rata treba da preduzme. I pretpostavljala se istinska nemačka pretnja i neizbežnost rata.

Pristup se zasnivao na pouzdanim podacima sa Staljinovog stola. Najvažnija informacija pojavila se avgusta 1938: siguran izvor, koji je dolazio iz blizine Hermana Geringa, detaljno je opisivao vojne planove Nemačke koje je maršal Rajha predstavio maršalu Gerdu fon Rudštetu, komandantu vojne grupe koja je okupirala Poljsku, i drugim starešinama. Cilj je očigledno bio Istok: „Nemačka", kaže se, „nema potrebe za kolonijama u Africi, već u istočnoj Evropi. Potrebna joj je žitnica = Ukrajina." (6)

Efekat smirivanja" i odvraćanja

Staljin je od maja 1939. stalno dobijao informacije o Hitlerovim namerama o napadanju bez obzira na zapadnjačke reakcije. Činilo se da Nemci misle kako će rat ostati lokalizovan, a to je posebno moralo brinuti Staljina koji nije računao na intervenciju Velike Britanije i Francuske pre izbijanja neprijateljstava. (7)

Londonske garancije Poljskoj, koje je Staljin tačno interpretirao, nastojale su da očuvaju temeljne principe politike „smirivanja" u odnosu na Hitlera i pokušale da odvrate Nemce. Stoga nisu mogle udovoljiti osnovnim potrebama sovjetske bezbednosti. Lord Halifaks, britanski ministar spoljnih poslova, od početka je želeo da rusku saradnju svede na puku deklarativnost prema kojoj bi „u slučaju agresije protiv evropskog suseda Sovjetskog Saveza, pomoć sovjetskoj vladi bila odobrena ukoliko bi ona tu želju izrazila i obezbedila na najprikladniji način". On je očekivao „efekat smirivanja međunarodne situacije" (8), a „učinak smirivanja" bio je sinonim za odvraćanje.

Lord Halifaks je, polako, tokom leta 1939. počeo da uzima u obzir sovjetske zahteve. Međutim, takav savez je teško bilo sklopiti zbog odbijanja Poljaka da uopšte razmotre tranzit sovjetskih trupa kroz njihovu teritoriju u slučaju rata i zbog nespremnosti Londona da prizna Sovjetski Savez kao glavnog saveznika u istočnoj Evropi.

Rigidna pozicija Velike Britanije dovela je Staljina, čistim proračunom, do toga da istraži drugačiji način dijaloga sa Nemcima. Konačna odluka se praktično sama nametnula 19. avgusta 1939, kada je dobio vanredni izveštaj o Hitlerovim dugoročnim i kratkoročnim ciljevima. Prema tom izveštaju, firer je bio odlučan da „reši" poljski problem po svaku cenu i bez obzira na to što se morao boriti na dva fronta. Računao je na SSSR u „vođenju pregovora Šsa BerlinomĆ, jer nije imao nikakav interes u sukobu sa Nemačkom i nije želeo da bude poražen u ime interesa Engleske i Francuske". Oni koji održavaju ideju o novoformiranoj sudbinskoj zajednici između Moskve i Berlina trebalo bi da primete: iako zagovara „novi Rapalo, etapu približavanja i ekonomsku saradnju sa Moskvom", izveštaj naglašava kratkotrajnu prirodu „drugog Rapala" koji je trebalo da se nastavi „tokom ograničenog razdoblja" u trajanju od otprilike dve godine. (9) Staljin to nije mogao ignorisati.

Zapravo, Nemci su od Minhena očigledno bili gospodari događaja. Daleko od toga da je mogao pokrenuti agresiju protiv Nemačke, Staljin je - kao uostalom i Britanci - morao da odgovori na nemačke zahteve koji su bili jednaki ultimatumu. Staljin je debelom plavom olovkom podvukao „savet" Hitlera da prihvati predloženi sporazum, jer je odnos Poljske prema Nemačkoj bio takav da se „kriza mogla dogoditi bilo kada". Hitler je dalje komentarisao kako bi za Staljina bilo razumno da „ne gubi vreme". (10) Savez je dobio svoje opravdanje kada je Staljin shvatio da je francusko-britanska vojna delegacija, koja je stigla u Moskvu brodom tokom druge nedelje avgusta, bila lišena instrukcija i nije imala nikakvu moć. Morala je neprestano da konsultuje London i Pariz.

Staljin je iskoristio sve prilike koje su se pojavile. Tokom većeg dela 1930-ih, nastojeći da zaštiti Rusiju od katastrofalnog rata, on se držao politike kolektivne bezbednosti sve dok, krajem decenije, više nije verovao u njen uspeh. Znajući da je gospodar Kremlja stalno sumnjao - što je razumljivo - da se Velika Britanija i Nemačka žele pomiriti, teško da je nemačko-sovjetski sporazum smatrao ozbiljnim garantom zapadnih granica Rusije. Daleko od toga da je doveo do bratstva „gvožđem ili krvlju" sa Nemačkom ili do ponovnog rođenja davno zaboravljenog sna o neograničenoj ekspanziji, ovaj sporazum je pre svega odražavao relativnu slabost Rusije i jasnu svest da je na kraju krajeva bila prisiljena da se suoči sa Nemačkom na bojnom polju. Staljin se odlučio za manje od dva zla.

Osuda revizionističkih istoričara je inspirisana moralnim sudom o tajnim protokolima koji su omogućili podelu Poljske i okupaciju baltičkih zemalja. Ali, prema njihovoj proceni, istoričari se moraju uhvatiti ukoštac sa duhom vremena. Kao što je primetio jedan mudri stručnjak, „Kremlj je vodio diplomatiju koja nije bila ni moralna ni ideološka. Politika Moskve, baš kao ni politika demokratija, nije bila ni čista, ni plemenita, niti đavolski lukava". (11)

GABRIJEL GORODETSKI je istoričar i direktor Ruskog centra na univerzitetu u Tel Avivu, autor je knjige Stalin and the German Invasion of Russia, Yale University Press, 1998.

PREVOD: Maja Solar

(1) Za pristup sličan u ovom filmu, videti: Evgeny Gnedin, Katastrofa i vtoroe rozhdenie, Fond im. Gertsena, Amsterdam, 1977, a u suptilnijoj verziji: Jiri Hochman, The Soviet Union and the Failure of Collective Security, 1934-1938, Ithaca: Cornell University Press, London, 1984, str. 124 i 171. Videti takođe: Vojtech Mastny, Russia's Road to the Cold War: Diplomacy, Warfare and the Politics of Communism (1941-1945), Columbia University Press, Njujork, 1979, i Robert Tucker, Stalin in Power: The Revolution from Above, 1928-1941, Norton, Njujork, 1990, poglavlja 10-21.

(2) Citirano prema razrađenoj analizi ovih kontakata, razrađenoj na osnovu ruskih arhiva, u: N. A. Abramov i L. A. Bezymensky, „The Special Mission of David Kandelaki", Voprosy Istorii, br. 4-5, 1991, Moscou, str. 152.

(3) Ingeborg Fleischauer, Der Pakt: Hitler, Stalin und die Initiative der deutschen Diplomatie, 1938-1939, Ullstein, Berlin, 1990, i Geoffrey Roberts, The Unholy Alliance: Stalin's Pact with Hitler, Tauris, London, 1989, poglavlje 5.

(4) Videti delo autoriteta: Anita Prazmowska, Britain, Poland and the Eastern Front, 1939, Cambridge University Press, 1987, i njen članak „The British Guarantee to Poland of March 1939", European History Quarterly, br. 14, 1984.

(5) E. L. Woodward (ur.), Documents on British Foreign Policy, 1919-1939, 3. serija, vol. V, London, 1952, str. 104.

(6) Privatna arhiva Dmitrija Volkogonova, „The Estimate of the Intelligence Services of the General Staff on the Plans and State of the Armed Forces and the Possible Outbreak of World War II".

(7) Vojna arhiva Ruske Federacije (AMFR), 9157/2/350-360, „Information de Proskurev ŕ Staline sur les plans allemands d'agression obtenus par Kleist", 17. maj 1939.

(8) Documents on British Foreign Policy, 1919-1939, 3. serij, vol. V, str. 205-206.

(9) AMFR, 9157/2/418-431. Presretanje telegrama Vernera fon Šulenburga, nemačkog ambasadora u Moskvi, koji je na taj način dostavljen Staljinu, potvrđuje ovu informaciju. Videti na primer: 9157/2/447, 453-454.

(10) Dmitri Volkogonov, Stalin: Triumph and Tragedy, Grove Weidenfeld, New York, 1991. Također videti: „Alternativy 1939-go", Izvestia, 21. avgust 1989. Još jedna osvetljujuća interpretacija: „Ribbentrop-Molotov", Voprosy Istorii Kpss, br. 8, 1988.

(11) Teddy J. Uldricks, „Evolving Soviet Views of the Nazi-Soviet Pact", u: Richard Frucht (ur.), Labyrinth of Nationalism: Complexities of Diplomacy, Slavica Publishers, Kolambus, Ohajo, 1992, str. 331-360.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.