Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

"Ne može biti slobode ako nema slobode za one koji ne misle poput nas"

Da li je bilo moguće imati podelu revolucionarne vlasti između radničkih saveza i dominantno socijaldemokratske vlade? Određene nemačke države su se prerano bacile u revoluciju, objašnjava akademikinja Sesil Ponset
PIŠE VILIJAM IRIGOJEN
Datum: 01/02/2019

"Ne može biti slobode ako nema slobode za one koji ne misle poput nas"

Foto: Profimedia

Tokom prvih dana 2018. godine, radikalna levica je izašla na ulice kako bi odala poštu Rozi Luksemburg i Karlu Libknehtu; kao i svake godine prilikom komemoracije 15. januara 1919. godine, dana kada su frajkori, paravojne formacije koje je koristila vladajuća socijaldemokratija željna da uguši revolucionarne pokrete u zemlji, ubili ovo dvoje vođa Lige spartakista. Kako se približavala stogodišnjica tog događaja, veći broj evropskih intelektualaca i intelektualki počeo je da izučava misao Roze Luksemburg (1).

U zborniku dvadeset radova, među kojima se nalaze doprinosi (njegovog urednika) filozofa Andrea Tozela, Mihaela Lovija i Pjera Musoa, te rad filozofkinje Mari-Kler Kaloz-Čop, kourednice ovog izdanja, koji se bavi „bumerang efektom" imperijalizma i u kome ona piše: „u logici kapitalističkog širenja koja se, nakon što je donela 'svoje muke nekapitalističkom svetu', vraća na polazišnu tačku stvarajući novu 'način postojanja'".

Istoričar Žan-Numa Dukanž naročito hvali „političku radikalnost" misli ove revolucionarke koja ima „libertersku i antiautoritarnu pozadinu koju je do danas prihvatio tek mali deo radikalne levice". Ovo nepoklapanje stavova objašnjava razliku između Roze Luksemburg i Lenjina, koji je, prema Tozelovim rečima, „imao previše dogmatsku viziju partije".

Lenjin "nije suštinski ponudio odgovor na demokratsko pitanje koje je ona postavila, najviše kada je rekla da ne može biti slobode ako nema slobode za one koji ne misle poput nas, za protivnike". Neslaganje je postojalo i po pitanju radničkih saveta (ili, po ruskom, sovjeta) koji su, prema luksemburgističkoj viziji, nastali u neraskidivoj vezi sa samoorganizovanjem masa, predstavljajući „'embrione' novih političkih institucija i novog oblika vladavine, sa ciljem da izbegnu da konstituisana vlast skrajne snagu koja ju je konstituisala".

Međutim, da li je bilo moguće imati podelu revolucionarne vlasti između radničkih saveza i dominantno socijaldemokratske vlade? Određene nemačke države su se prerano bacile u revoluciju, objašnjava akademikinja Sesil Ponset u tekstu objavljenom u drugom zborniku (2): „Osmog novembra 1918, ujutru, Bavarci su bili prvi (...) koji su se probudili (...) kao građani i građanke jedne 'Slobodne države', kojom je delom upravljala koaliciona vlada (...) a delom saveti vojnika, radnika i seljaka." Prvih nedelja ostvarena su brojna nova prava (pravo glasa za žene, osmočasovno radno vreme, razdvajanje obrazovnog sistema i crkve).

U aprilu 1919. godine, Bavarski savet je pokušao da putem udara preuzme svu vlast u toj saveznoj državi. Centralna vlada će ga nedugo nakon toga slomiti.

Taj poraz označiće kraj i velikog emancipatornog pokreta iz Kila, na severu Nemačke. Krajem oktobra 1918, mornari su se pobunili. Oni su odbili da učestvuju u poslednjoj borbi protiv Britanske kraljevske mornarice. Znali su da bi bitka protiv Britanaca značila da odlaze u smrt, i da je rat već izgubljen (3). Istoričar Martin Rakvic detaljno je prikazao sve epizode te pobune, koja se smatra inicijalnom kapislom širokog pokreta protiv krune koji je doveo do abdikacije Vilhelma II i, samim time, do kraja dinastije Hoencolerna.

Ironijom sudbine, ovi nezadovoljni vojnici koji nisu hteli anarhiju, „već su želeli socijalnu republiku (4)", uzdali su se u Gustava Noskea. Taj socijaldemokratski poslanik sa desnog krila partije došao je na lice mesta da smiri situaciju. Svakako da je sprečio krvoproliće u tom lučkom gradu, ali upravo će on, nešto kasnije, ugušiti spartakističku revoluciju u Berlinu. Noske ostaje simbol spoja jedne „levičarske" partije i reakcionarnih snaga.

Prevod: Pavle Ilić

(1) Mari-Kler Kaloz-Čop, Roman Feli i Antoan Šole (ur.), Rosa Luxemburg, Antonio Gramsci, actuels, Kimé, Pariz, 2018, 392 stranice, 29 evra.

(2) Alegzandr Dipejri i Žerar Rolet (ur.), Allemagne 1917-1923. Le difficile passage de l'Empire ŕ la république, Éditions de la Maison des sciences de l'homme, Pariz, 2018, 165 stranica, 19 evra.

(3) Martin Rakvic, Kiel 1918. Revolution - Aufbruch zu Demokratie und Republik, Wachholtz, Kiel, 2018, 302 stranice, 19,90 evra.

(4) Prevod je autorov.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.