Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Nazvati pobedu njenim imenom

Le Monde diplomatique nije samo ispisao optužnicu realnopostojećem novinarstvu. Njemu smo suprotstavili drugačiju profesionalnu praksu
Piše: Serž Alimi, Prevod: Matija Medenica, Le Monde diplomatique
Datum: 16/12/2017

Nazvati pobedu njenim imenom

Le Monde diplomatique je u oktobru 2009. izneo apel svojim čitaocima (1). Naš list je tri godine trpeo finansijske gubitke i, poput mnogih drugih, iz godine u godinu svedočio padu tiraža. Drugim rečima, njegov opstanak – odnosno nezavisnost, što se svodi na isto – postao je neizvestan.

Osam godina kasnije, ta pretnja je iza nas.

Budući da u ovom trenutku nemamo bezbroj razloga za zadovoljstvo, koristiće nam koliko i prijati da sprovedemo analizu onog koji nas se neposredno tiče – tim pre što ima i opštiju, intelektualno važniju i političniju dimenziju. Tiraž novina svakako nije pokazatelj njihovog kvaliteta. Međutim, svaki put kada nakon iznošenja neke struje mišljenja, neke filozofije – a ne „brenda“, proizvoda – oslabe, to je signal da prestaju da služe svrsi, da postaju nepotrebne.

Novac smo 2009. stavili na to da ovo nije slučaj sa Le Monde diplomatiqueom i od vas zatražili da to i potvrdite slanjem donacija, pretplaćivanjem i redovnijom kupovinom časopisa. Istakli smo tada da nema besplatnih informacija; da, kada je rad novinara besplatan, oni više ne zavise od svojih čitalaca, već od pretraživača i oglašivača (2). U to vreme, taj pristup i ta analiza bili su jedinstveni.

Naš poziv naišao je na odjek. Od 2009, primili smo 16.700 donacija, ukupne sume od 1.629.000 evra; broj pretplatnika dostigao je istorijski rekord, sa 81.000 na 94.000 prošlog meseca; prodaja štampanog izdanja nije žrtvovana u prilog „samo digitalnom“ poslovanju; ukupni tiraž uspeo je u velikoj meri da se održi, a u protekle tri godine pokazuje nepobitne znake oporavka (+20,5%), nasuprot generalnom kretanju štampe. Istovremeno, svedočimo dramatičnom porastu broja pretplatnika na naše arhive. Ovaj dokumentarni resurs, pokrenut 2013, sada broji preko 35.000 pretplatnika, svesnih činjenice da se vesti iz sveta ne mogu svesti na poslednje tri kontroverze te nedelje.

Koja još francuska publikacija svojim čitaocima može da ponudi celinu svoje šezdesettrododišnje arhive, i to na toliko veliki broj tema koje Le Monde diplomatique pokriva od 1954? Uskoro će poslednjih dvadeset godina postati dostupno i na još tri jezika pored francuskog: na engleskom, španskom i nemačkom, dok čekamo i portugalski, italijanski i arapski.

Ta postignuća i stanje na našim računima (vidi okvir) naveli su nas da obustavimo redovnu godišnju kampanju prikupljanja finansijskih sredstava. Aparatura je tu i radi, posebno putem našeg veb-sajta, za one koji požele da konsoliduju našu finansijsku situaciju i povećaju nam rezerve pred neku buduću sušu. To, međutim, više nema karakter vanrednog stanja. Budućnost ovog časopisa je zagarantovana, makar u narednih nekoliko godina. Zato ćemo samo nazvati pobedu njenim imenom. Samim tim menjamo i cilj: umesto da se borimo za opstanak publikacije, red je došao na pitanje širenja ideja koje ona prenosi. Na to da svotu koju smo prikupili u odbrani potrošimo na osvajanje.

S tim u vezi, cena Le Monde diplomatiquea ostaje ista, u iznosu koji se od 2013. nije menjao. Pored toga, dopunićemo poseban fond „Solidarni čitaoci“, kojim se proteklih tačno trideset godina zahvaljujući našim čitaocima omogućava pretplata institucijama, bibliotekama i univerzitetima u siromašnim zemljama, ali i francuskim zatvorima. Takođe vam predlažemo jednogodišnje sponzorisanje novog čitaoca, u nadi da će on ili ona potom odlučiti da nastavi to iskustvo. Ubrzo ćete moći i da zajedno sa nama doprinesete „Međunarodnoj mreži solidarnosti“, koju nameravamo da pokrenemo kako bismo ojačali naša međunarodna izdanja. Neka od njih opstaju isključivo zahvaljujući borbenoj posvećenosti – neki bi čak rekli apostolatu – retkoj u svetu novinarstva.

Koje smo lekcije izvukli iz našeg oporavka? Uverenje da ako časopis ne posmatramo kao robu moramo da računamo na angažman naših čitalaca. U našem slučaju on je bez dileme sve snažniji što veći prioritet dajemo aktuelnostima iz sveta, koje se drugde mahom žrtvuju, ali i zato što smo, pod rukovodstvom Kloda Žilijena i Ignasija Ramonea, postali prvaci kritike medija. To je s vremenom dovelo do velikog broja uvređenih reakcija (3). Danas tu kritiku imitiraju zaposleni u „Dvadeset petom satu“ i neki pokajnici. Poželimo im dobrodošlicu: oni koji, poput nas, nameravaju da se na frontu ideja efikasno bore u prvim redovima, ne traže ni pasoše ni autorska prava.

Le Monde diplomatique nije samo ispisao optužnicu realnopostojećem novinarstvu. Njemu smo suprotstavili drugačiju profesionalnu praksu. Naša delatna kritika novinarstva, koju možete čitati svakog meseca, ne zaustavlja se na odbacivanju liberalnog i evropskog tropizma gotovo svih drugih medija. Jer i naše „kolege“ su konačno shvatile: diskreditacija posrnulog političara koji plasira svoje sažvakane ideje danas urušava reputaciju – i, samim tim, tržišnu vrednost – štampe koja ga prati poput ličnog trbuhozborca. Glavni i odgovorni urednici stoga su odabrali da u prvi plan istaknu drugu profesionalnu figuru, koju podjednako odbacujemo, figuru neutralnog izveštača, oslobođenog ideologije, „dešifranta“, „dekodera“, kom se „ne može podmetnuti“, koji preko noći menja uverenja i pretvara se da je nepristrastan.

Njegov profesionalizam sastoji se od toga da izabere „sitne istinite činjenice“, koje će bez komentara izložiti; da „posvedočene stvari“ (posebno ukoliko su potresne) pretpostavlja promišljenoj analizi društvenih i međunarodnih odnosa; da iz domena informisanja izbaci ideje koje smatra ekstremnim, dok ostale (tačnije, sopstvene) predstavlja kao alfu i omegu svih „debata“. Na taj način permanentan žamor je zagarantovan, a privid pluralizma osiguran.

Dok se nadmetanje oko publike često odvija nauštrb informisanja, neutralnost, zamišljena kao odsecanje onih mišljenja koja odskaču, traži drugu žrtvu: prognani sa komentatorskih stranica, televizijskih ekrana i iz teatralnih drugarskih i kolegijalnih okršaja, politički disidenti svih vrsta pokreću sopstvene časopise, sopstvene kanale, sopstvene publikacije. U sočnom obrtu situacije, njima diskreditacija institucionalnog novinarstva ide naruku, budući da je biti u nemilosti korporacija postalo gotovo zalog poverenja, pismo preporuke, Legija časti.

Naš je ponos drugde. Informacije koje objavljujemo potiču koliko od novinara, toliko i od intelektualaca, pisaca i istraživača. Koliko god pažljivo probrana, činjenica ima smisla tek kada se smesti u istorijski, politički i kulturni kontekst. Ti proizvođači znanja i članovi tima našeg časopisa s vremenom su razvili odnos čiji je cilj da učini dostupnim ona dela koja nam omogućavaju razumevanje sveta, u nadi da će mu se promeniti pravac. Da, to ostaje naš cilj i svesni smo da nas posao tek čeka…

Samo tokom ove godine, nekoliko događaja, koje su i neki veliki mediji koproducirali, potvrdilo je našu jedinstvenost. Emanuela Makrona vinuli su na vlast u Francuskoj glasači levog centra, zahvaljujući kojima on sada sprovodi politiku desnice. Štampa je odigrala svoju ulogu u ovoj mistifikaciji dela javnog mnjenja. Iznad svih, u pitanju su bili časopisi i veb-portali koji se svrstavaju na levicu, a koji su u nekim slučajevima Makrona podržali još u prvom krugu. L’Obs je 28. septembra kao po običaju na naslovnici objavio fotografiju predsednika Republike, ovog puta, međutim, praćenu osuđujućim naslovom: „Zašto daje bogatima?“ Zašto? Zato što ga je L’Obs i izabrao… uz, budimo iskreni, gotovo sve druge medijske kuće – ali ne i nas (4). Otuda i Le Point „kao da sanja“ to što je dobio tako liberalnog predsednika. Le Figaro piše o „malom čudu“ (Le Point i Le Figaro su jasno liberalno-konzervativne novine, prim. prev.). Uistinu, ubrzo će njegov vlasnik, Serž Daso, platiti manji porez.

Kada se bavimo razotkrivanjem izvora moći, međunarodna situacija poziva nas i da se podjednako čuvamo opasnosti ogorčenog besa, „opozicije koja zadovoljava nezadovoljne (5)“, medijske eho komore i društvenih mreža koje izoluju i ponekad ošamućuju. Nije prošlo ni sat vremena od izborne pobede Donalda Trampa, a većina zapadne štampe već je detaljno pisala o izdajništvu, pokvarenosti i pakosti novog stanovnika Bele kuće. Ta neiscrpna tema podesna je i za one kojima je najvažnije da o sebi izgrade sliku progresivaca.

Ova je vežba, međutim, dovela i do stvaranja nove, mahom izmaštane, „Osovine zla“, u suštini pukim dodavanjem Vladimira Putina. Njihova suprotstavljenost oko „trivijalnih pitanja“ poput Irana, Koreje, Uneska, Kube, globalnog zagrevanja, Ukrajine, Venecuele ili Sirije više ne zavređuje da se o tome izveštava. Sve to nestaje kao rukom odneseno nakon sumnje da bi ruski predsednik mogao da gaji simpatije prema svom američkom kolegi. Centralna obaveštajna agencija (CIA) – koja se, naravno, nikada nije koristila lažima i uvek se puna obzira držala podalje od političkog života drugih zemalja – u suštini tvrdi da bi Kremlj mogao biti direktno umešan u rasprostiranje informacija nepovoljnih po Hilari Klinton, čime bi se dao objasniti njen neočekivani poraz.

Severnoatlantski pakt (NATO) daće se u borbu protiv tog fake newsa („lažnih vesti“) iz moskovske kuhinje. Za tako nešto već poseduje izvesnu ekspertizu, budući da je u vreme rata na Kosovu (1999) sam NATO detaljno izneo tehnike „za anesteziranje mišljenja“ u slučaju „klevetanja“ vojske: „Govorili bismo da sprovodimo istragu, da su u igri brojne hipoteze. Istinu ne bismo objavili još dve nedelje, kad više nikoga ne bude interesovalo (6).“ Ukoliko ta vrsta istine „nikoga“ ne zanima, nas opčinjava… Briga za takvu istinu je delić onoga po čemu se izdvajamo. Taj vid podsećanja, pogleda preko ramena, iskosa, nazivamo smeštanjem u perspektivu. Ona nas održava izvan gladnog čopora. Za to je potrebno nešto sećanja i nešto više intelektualnog truda nego za kompulzivno pisanje desetina tvitova o najnovijoj kontroverzi tog dana.

Nemoj da se brineš“, peva francuska reperka Keni Arkana, „Dozvoli da te uljuljkamo / Da ti priče pričamo / Da za tebe mislimo / dok se ti zabavljaš.“

Ovi stihovi rezimiraju novinarstvo protiv kog se borimo. Zahvaljujući vama, novinarstvo koje mi proizvodimo ima budućnost.

 

(1) Vidi: „Notre combat“, Le Monde diplomatique, oktobar 2009.

(2) Vidi: „L’information gratuite n’existe pas“, La valise diplomatique, 13. oktobar 2010.

(3) Da biste se u to uverili, pročitajte Edwy Plenel, „Le faux procès du journalisme“, Le Monde diplomatique, februar 1998.

(4) Vidi: Marie Bénilde, „Le candidat des médias“ i Pierre Rimbert, „Un barrage peut en cacher un autre“, Le Monde diplomatique, maj i jun 2017.

(5) Onore de Balzak, Šagrinska koža, 1831.

(6) Cf. Serge Halimi, Dominique Vidal, Henri Maler i Mathias Reymond, „L’opinion, ça se travaille…“. Les médias et les „guerres justes“, Agone, Marselj, 2014.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.