Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Kraj neprijateljstva Etiopije i Eritreje

Na sveopšte iznenađenje, Etiopija i Eritreja su na leto 2018. godine ostvarile neverovatno popravljanje odnosa. Šesnaestog septembra te dve države čak su potpisale i mirovni sporazum pod pokroviteljstvom Saudijske Arabije. Otkako je 2000. godine okončan rat koji su vodile jedna protiv druge, obe diktature živele su u nestabilnom, naoružanom miru. Od dugotrajnosti njihovog pomirenja zavisi stabilnost čitavog Roga Afrike
PIŠE ŽERAR PRUNIJE, LMD
Datum: 29/11/2018

Kraj neprijateljstva Etiopije i Eritreje

Foto: Profimedia

Mirovna revolucija trese odnose Etiopije i Eritreje. Od kraja rata koji je trajao u periodu 1998-2000 (1), te dve zemlje su koegzistirale uz povremena puškaranja, poput vojne intervencije Adis Abebe u Somaliji 2006. godine, usmerene protiv saveznika Asmare. U oba glavna grada, autoritarni režimi često su govorili o mogućnosti novog sukoba.

Etiopija je povukla prvi potez ka promeni, u aprilu 2018. godine, kada je na mesto premijera te države došao potpuno nepoznati Abij Ahmed. Ovaj bivši čelnik nacionalne službe za kontrolu interneta i telefona, Information Network Security Agency, pripada etničkoj grupi Oromo, među kojom u velikoj meri vlada secesionističko raspoloženje. Kako bi zaustavio propadanje režima Demokratskog revolucionarnog fronta etiopskog naroda (DRFEN), on se momentalno bacio u sprovođenje talasa reformi: oslobađanje političkih zatvorenika, povećanje slobode medija, priznavanje opozicije.

Ništa što se dešava u Etiopiji ne može biti bezazleno. Kao jedina država na kontinentu koja nikad nije kolonizovana (2), ona predstavlja simbol za čitavu Afriku. Nakon pada cara Haila Selasija, 1974. godine, nalazila se pod staljinističkim vojnim režimom koji je predvodio Mengistu Haile Marijam sve do 1991 (3). DRFEN, čiji je osnivač bio Meles Zenavi, tada dolazi na vlast, nakon petnaestogodišnjeg građanskog rata. Glavna snaga te neomarksističke, reformističke i autoritarne koalicije etničkih partija bio je Oslobodilački front tigreanskog naroda (OFTN).

Dugo sakriven iza izvesne ekonomske živosti (prosečni rast od 7% godišnje od 2005), diktatorski karakter režima postao je očigledan nakon smrti njegovog osnivača, 2012. godine. Vlada DRFEN-a je tad počela da puca pod pritiskom regionalnih razlika. Etnoregionalistički kadrovi režima koji su hvalili demokratizaciju kako bi obezbedili simpatije međunarodne zajednice, nisu uspeli da sakriju svoju glavnu nameru: sticanje kontrole nad delovima ekonomije u žestokom usponu. Sa druge strane, zapadni obožavatelji „etiopskog ekonomskog čuda" zatvaraju oči pred onime što je sam Meles nazvao „bonapartističkim" sistemom.

Asmara želi da prekine svoju izolaciju

Pokušaji da se urbana zona Adis Abebe proširi zapalili su bure baruta i izazvali seriju ustanaka među oromskim stanovništvom koje živi oko glavnog grada. Seljaci iz te etničke grupe smatraju da špekulacije sa građevinskim zemljištem idu naruku samo tigreanskim političarima iz OFTN-a. Od novembra 2015. godine, nemiri se šire čitavom oblašću Oromije u kojoj živi 35% stanovništva države.

Sukobi ne jenjavaju uprkos stotinama mrtvih i hiljadama uhapšenih. Sumnja se da su počinioci atentata na premijera 23. juna 2018. u Adis Abebi, u kom su dve osobe izgubile život, dok je njih preko sto pedeset povređeno, bili iz redova oromske etničke grupe.

Ovaj rast napetosti poklopio se sa dubokom finansijskom krizom. Iako su direktne strane investicije (DSI) skočile sa jedne na četiri milijarde dolara između 2012. i 2018, u istom periodu zabeležen je i ogroman rast deficita platnog bilansa - sa tri na četrnaest milijardi dolara. Razlog za to je neodmerena i skupa „ideologija razvoja" ilustrovana megalomanskim projektima, poput brana na Plavom Nilu. Neprekidne investicije su, takođe, forsiranjem uvoza, povećale deficit platnog bilansa. Režim DRFEN-a se lagano topio; u trenutku kada je Abij došao na vlast, njegov opstanak je visio o koncu.

Pored reformi u državi, novi premijer se bacio u diplomatsku ofanzivu oko dve najzapaljivije teme u regionu: korišćenja vode iz Nila i mira sa Eritrejom, čija je nezavisnost, proglašena 1993. i potvrđena tokom rata 1998-2000, učvrstila izolaciju te zemlje.

Desetog juna Abij je obećao predsedniku Abdel Fatahu el Sisiju da neće premašiti svoju kvotu vode iz reke koja predstavlja žilu kucavicu Egipta (4). Tim potezom, Adis Abeba, donedavno bliska Kataru, prešla je na stranu saudijsko-emiratskog kampa u kom Kairo igra centralnu ulogu (5). Pet dana kasnije, Muhamed ben Zajid el Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata, potvrdio je da će njegova zemlja uputiti Etiopiji pomoć u iznosu od tri milijarde dolara.

Normalizacija odnosa sa Eritrejom nametnula se kao urgentno pitanje s rastom želje za nezavisnošću tigreanskog regiona koji se nalazi na granici tih dveju zemalja. Adis Abeba se pribojava jačanja secesionističkog sentimenta među tamošnjim stanovništvom koje je marginalizovano usled slabljenja režima. S druge strane, Asmara se plaši napada Tigreanaca iz eritrejskih provincija Saraj, Hamasijen i Akele Guzaj.

Podstaknuti zajedničkim interesom da povrate kontrolu, svako nad svojom teritorijom, Abij Ahmed i predsednik Eritreje Isajas Afevorki simbolizovali su svoje pomirenje šetajući duž zajedničke granice tokom Etiopske nove godine, 11. septembra 2018. Njihova simbolička šetnja u vojnim uniformama, imala je cilj da uguši tigreanske separatističke tendencije. Nakon pada Mengistua 1991, gotovo godinu dana je bilo neizvesno koja gerilska struja će odneti prevagu u OFTN-u podeljenom između pristalica autonomističkog projekta i pokušaja da se preuzme vlast u državi. Meles je prevagnuo ka centralističkom rešenju.

Krajem jula 2018. godine, tokom diplomatskog slavlja povodom pomirenja sa Eritrejom - dve države su potpisale sporazum o miru i prijateljstvu 9. jula - Abij se uputio u SAD, gde je pozvao brojnu etiopsku dijasporu da se prikloni tiliq tehadiso -u („velikoj promeni") koju je on započeo u Adis Abebi. Nakon povratka u zemlju, 7. avgusta, potpisao je sporazum sa Oromo oslobodilačkim frontom (OOF), glavnom snagom odgovornom za sukobe koji su zahvatili jug Etiopije. Bez obzira na to što je i sam pripadnik naroda Oromo, premijer je ipak nastojao da delegitimiše potencijalno secesionistički etnički nacionalizam i da ubedi stanovništvo svoje etničke grupe da mu je mesto u okvirima „velike promene". Ovaj akrobatski stav išao je preko granice paradoksa: sporazum je potpisan u Asmari, glavnom gradu države nastale ocepljivanjem od Etiopije. Zbog čega? Davud Ibsa Ajana, predsednik OOF-a, izbegao je u Eritreju, gde već osamnaest godina živi u izgnanstvu pod zaštitom predsednika Isajasa. Ipak, ovaj sporazum možda neće imati efekta, jer Davud kontroliše samo jednu frakciju svog pokreta, koji većinski operiše u etiopskoj Oromiji.

Ako je u Etiopiji kucnuo čas za reforme, Eritreja je jedva čekala priliku da izađe iz izolacije. Otkako je vojno intervenisala u Somaliji 2006. godine, kada se suprotstavila Adis Abebi, ova država se nalazi pod međunarodnim sankcijama. Asmara je odlučila da podrži Savez islamskih tribunala (SIT), tadašnju vladajuću partiju u Mogadišuu koja je objavila džihad protiv Etiopije. Etiopija je, uz podršku SAD, koje veruju da je SIT povezan sa Al Kaidom, isterala islamiste iz glavnog grada Somalije. Ionako već veoma siromašna država, Eritreja je morala da plati zbog svog lošeg vojnog izbora: ostala je bez svih DSI i gotovo bez svake vrste međunarodne pomoći, što ju je obeskrvilo. Zbog toga je Isajas počeo da se dodvorava Saudijskoj Arabiji i pristao na to da njeni emiratski saveznici izgrade luku za ratne brodove i vazdušnu bazu u Asabu, koje se već koriste u okviru sukoba u Jemenu. Predsednik Eritreje se nada da će mir sa Etiopijom značiti okončanje sankcija koje neće od njega zahtevati da prestane da vlada čvrstom rukom kako bi udovoljio međunarodnoj zajednici.

Deluje kao da se mogućnost rata sa Adis Abebom udaljava. Čak i etiopski pobunjenici iz partije Ginbot 7, koji se skrivaju u Eritreji i bez kojih bi bilo kakav vid napada na njihovu domovinu bio nemoguć, otvoreno govore o tome da nisu spremni da se sukobe sa Abijem, smatrajući da je previše popularan. Za tigreansko stanovništvo u Eritreji, pomirenje bi moglo da označi ponovno pokretanje trgovinskih veza koje su već skoro dvadeset godina zatvorene. Ono bi takođe moglo da označi kraj obaveznog služenja vojnog roka za muškarce i žene između 20 i 45 godina. Ta mera je razlog odlaska brojnih Eritrejaca i Eritrejki iz zemlje. Ipak, velika nepoznanica za sve još uvek opstaje: hoće li pomirenje sa Etiopijom dovesti do liberalizacije režima ili će se ono ispostaviti kao diplomatski smokvin list koji će prekriti produženje čvrste diktature.

Dok se čeka da Abijeva politika da svoje prve rezultate, etnički sukobi se umnožavaju i počinju da ugrožavaju pacifističke planove „velike promene". Njih zaoštravaju oni koji se mogu nazvati „siročićima člana 39". Tokom Mengistuove revolucije, 1974. godine, civilna revolucionarna ekstremna levica sukobila se sa staljinističkim vojnicima oko etničkog pitanja. Etiopijom je, budući da je bila kulturno heterogeno carstvo, oduvek dominirao neki od njenih konstitutivnih naroda. Kada je OFTN gerila pobedila 1991. godine, pokušala je da uspostavi etnički federalizam po kom bi vlast bila podeljena između naroda svih regiona. Međutim, ta „revolucionarna ravnoteža" nikad nije uspostavljena: pod krinkom zvaničnog egalitarizma, bivša amharska elita je gurnuta postrance u korist politički dominantnih Tigreanaca. Pravni izraz etničkog federalizma ležao je u mogućnosti regionâ da se otcepe (član 39 Ustava). Dominacija OFTN-a je ovaj član pretvorila u mrtvo slovo na papiru, što ga je ubrzo načinilo simbolom državne laži i neostvarivog sna malih etničkih grupa za samoupravljanjem. Jednačinu nije lako rešiti, budući da pet ili šest velikih etničkih grupa dominira nad sedamdeset plemena. Apsolutni etnički federalizam bi stoga neizbežno doveo do raspadanja nacionalne države, nečega što Etiopija nastoji da bude.

Sa slabljenjem centralne državne vlasti, izazvanim raspadanjem partijske države DRFEN-a, brojne grupe pokušavaju da se uključe u igru i preuzmu kontrolu nad ključnim elementima regionalne uprave (škole, lokalna policija, lokalni porezi...), koristeći mogućnosti koje im pruža Ustav u skladu sa sopstvenim željama. To izaziva lokalne tuče, ali i oružane sukobe u kojima ginu desetine ljudi, kao i - u slučaju somalijske „Liju policije" u regionu Ogaden - konfuznu organizaciju inicijativa za otcepljenje. „Etiopski federalizam", podsetio je 18. septembra premijer Abij u obraćanju parlamentu, „osmišljen je kako bi rešio velike protivrečnosti, ne kako bi bio rešenje za množenje sitnih lokalnih sukoba."

Ove inicijative, zasnovane na otporu istorijskom autoritarizmu vlade, još uvek su lokalnog karaktera, ali one nose rizik opšteg nereda. U suštini, centralna vlast ne zna kako da se bori protiv ovakve korozivne „hiperdemokratije" rođene iz raspadanja zemlje. Iako vojska i dalje simboliše nacionalno jedinstvo, i ona je opterećena etničkim napetostima. U trenutnom međuperiodu, niko nije spreman da rizikuje i uspostavi red u ime Ustava koji već dugo ne može da se interpretira na jedan, ubedljiv, način. Sa druge strane, „civilno društvo" koje se još uvek nalazi u embrionalnoj fazi nije nikakvo rešenje.

Izazovi su značajni. Ne samo za Etiopiju već i za čitav Rog Afrike, region na koji trenutni sukobi u arapskom svetu i te kako utiču. Nasilna propast režima u Adis Abebi imala bi posledice koje bi se prelile daleko preko etiopskih granica. Njegova pozitivna transformacija bi, s druge strane, bila jasan korak napred za stabilnost čitavog kontinenta.

 

ŽERAR PRUNIJE je nezavisni konsultant, član Atlantskog saveta.

 

PREVOD: Pavle Ilić

 

(1) Čitati: Žan-Luj Peninu, „Éthiopie-Érythrée, une paix en trompe l'oeil", Le Monde diplomatique, jul 2000.

(2) Kratkotrajna italijanska okupacija (1936-1841) više je jedna od prvih epizoda Drugog svetskog rata nego poglavlje u kolonijalnoj istoriji Afrike. Eritreja koja je postala kolonija 1882. godine ima sopstvenu istoriju kao deo Abisinije.

(3) Cf. Kristofer Klepam, Transformation and Continuity in Revolutionary Ethiopia, Cambridge University Press, biblioteka „African Studies", 1988.

(4) Čitati: Habib Ajeb, „Qui captera les eaux du Nil?", Le Monde diplomatique, jul 2013.

(5) Čitati: „La Corne de l'Afrique dans l'orbite de la guerre au Yémen", Le Monde diplomatique, septembar 2016.

 

Akteri

Demokratski revolucionarni front etiopskog naroda (DRFEN). Koalicija četiri političke partije: Oslobodilačkog fronta tigreanskog naroda (OFTL), Demokratske organizacije Oromo naroda (DOON), Amharskog nacionalnog demokratskog pokreta (ANDP) i Demokratskog pokreta narodâ južne Etiopije (DPNJE). Marksističko-lenjinističkog usmerenja, on se borio protiv diktature Mengistua Haila Marijama u Etiopiji. Došavši na vlast, pod vođstvom Melesa Zenavija 1991. godine, on je evoluirao u autoritarnu socijaldemokratiju.

Oslobodilački front tigreanskog naroda (OFTL). Nastao 1975. kao marksističko-lenjinistička organizacija koja se borila za nezavisnost Tigre. Najuticajniji pokret unutar DRFEN-a.

Oromo oslobodilački front (OOF). Od sredine 1970-ih godina bori se za samoopredeljenje naroda Oromo u Etiopiji. Ima i oružano krilo: Oromo oslobodilačku vojsku.

Ginbot 7. Etiopska partija osnovana 2008. godine. Vlada je optužila Ginbot 7 za pokušaj državnog udara i za terorizam, dok on sebe naziva „pokretom za pravdu, slobodu i demokratiju". Zvanično sedište pokreta nalazi se u Aleksandriji (Virdžinija, SAD).

 

Ključni datumi

 

1. mart 1896. Bitka kod Adue: Kraljevina Etiopija odbija osvajački napad Italije. Džibuti (Francuska), Eritreja i Somalija (Italija i Ujedinjeno Kraljevstvo) ostaju izvan njenih granica.

1941. Eritrejom upravlja Velika Britanija nakon što je porazila italijanske snage.

1952. Ujedinjene nacije stvaraju federaciju Etiopije i Eritreje.

1962. Aneksija Eritreje od strane Etiopije. Početak gerilskog rata koji je vodio Oslobodilački front Eritreje.

24. maj 1993. Proglašenje nezavisnosti Eritreje.

1998-2000. Rat između Eritreje i Etiopije.

2000. Alžirski mirovni sporazum bez obnove diplomatskih odnosa dveju država.

Jul 2018. Ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa i otvaranje granice.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.