Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Kad će prestati zaoštravanje između Kine i SAD?

Američki predsednik se nada da će uspeti da izgradi zajednički front s Evropom protiv Pekinga. Sa druge strane, Kina teži da se oslobodi zapadnog uticaja na svoju ekonomiju, ubrzavajući modernizaciju zemlje i tragajući za novim prilikama, najpre uz pomoć „puteva svile"
PIŠE MARTIN BULAR, arhiva LMD
Datum: 15/11/2018

Kad će prestati zaoštravanje između Kine i SAD?

Foto: Profimedia

Amerika i Kina su iskopale (trgovinsku) ratnu sekiru, i ne deluje kao da išta može da ih urazumi. Donald Tramp je ispalio prvi hitac napadom na „one koji nas potkradaju" (18. aprila 2017), što je navelo Si Đinpinga da odgovori: „Niko ne treba da misli da će Kina okrenuti drugi obraz kad joj to nije u interesu" (18. oktobra 2017) (1). Sa verbalnog zaoštravanja ubrzo se prešlo na uvođenje carinskih sankcija. Vašington je povećao carinske namete (sa 10 na 25 odsto) na niz kineskih uvoznih proizvoda; Peking je odgovorio istom merom.
 
Ova saga je otpočela na proleće, protegla se preko čitavog leta i preti da se nastavi do duboko u zimu... Povremeno je teško razdvojiti bombastične izjave od mera koje su zaista preduzete. Sa američke strane, sastavljen je spisak od 5.745 kineskih proizvoda (čelik, aluminijum, hemija, tekstil, elektronika, itd.) u ukupnoj vrednosti od oko 200 milijardi američkih dolara (u poređenju sa 505 milijardi dolara kineskog uvoza 2017. godine) na koje će do 1. januara 2019. biti naplaćivan porez od 10%; nakon toga, poreska stopa će porasti na 25%. Na listi su i proizvodi koji će biti izuzeti iz ove mere. Igrom slučaja, pametni satovi (smart-watches) čiji je najveći proizvođač američka kompanija Epl, biće pošteđeni tih nameta i moći će da nastave da se sastavljaju u Kini i da se iz nje ponovo uvoze... Peking je precizno odmerio svoj kontranapad spiskom od 5.200 američkih proizvoda, procenjene vrednosti od 60 milijardi dolara (naspram 130 milijardi dolara vrednosti američkog uvoza u Kinu 2017. godine).
 
Ako se može verovati ljudima bliskim određenim krugovima u Pekingu i Hongkongu, „Peking nije očekivao Trampov protekcionistički blickrig i potcenio je rast antikineskog sentimenta među američkom elitom (2)". Jedan bivši američki politički savetnik je izjavio: „Peking se previše oslanja na Volstrit i na političku elitu Ščiji je deo i Henri Kisindžer, čovek koji je doprineo početku izgradnje odnosa tih dveju državaĆ da bi razumeo američku politiku - to su ljudi koji nemaju uticaja na Trampa."
 
U suštini, kineski pregovarački tim na čijem čelu se nalazio Lju He, predsednikov čovek od poverenja, verovao je da je dogovor postignut prošlog maja sa obećanjima veće kupovine energije i poljoprivrednih proizvoda, kao i sa uvođenjem mogućnosti da strane kompanije - na prvom mestu, naravno, američke - postanu većinski vlasnici kineskih preduzeća.
 
Za Ameriku, dogovor je nudio premalo i došao prekasno. Prema rečima američke finansijske agencije Blumberg, „Tramp je stopirao pregovore". To je bilo dovoljno da ubedi Peking da američki predsednik „neće prestati dok ne uspe da zaustavi kineski uspon" (3).
 
Kineska elita u velikoj meri deli ovakav stav. Ipak, (veoma ograničena) debata se u suštini svodi na to kako se odnositi prema prijateljskoj Americi. Među određenima, kakav je i direktor Centra za američke studije na Narodnom univerzitetu Kine, Ši Jinhong, postoji procena da je ovaj sukob „u velikoj meri nastao kineskom zaslugom, jer Kina godinama ništa nije preduzimala (4)", te on poziva na dalji oprez. Ovo nije suštinski problem, odgovara zvanični Global Times: „U kratkom roku, SAD neće odustati od svoje namere da ograniče Kinu. ŠKonfliktĆ stoga ne može da se razreši našim trudom da ne talasamo, i mi moramo prilagoditi svoj diplomatski i javni nastup (5)." Te dnevne novine direktno aludiraju na doktrinu Deng Sjaopinga, velikog reformatora koji je savetovao da treba „kriti svoje sposobnosti i čekati da kucne povoljan čas". Nasuprot tome, trenutni predsednik odlučio je da se nametne na međunarodnoj sceni kao prvi čovek jedne „velike države" - da iskoristimo njegov termin - koju Amerika treba da tretira kao sebi ravnu.
 
Pregovori, doduše, nisu u potpunosti obustavljeni. Krajem avgusta u Vašington je stigla delegacija koju je predvodio Vang Šouven, zamenik ministra za trgovinu. Niko nije očekivao da će taj sastanak proizvesti nekakvo rešenje, a to se nije ni desilo. Nisu li američki zvaničnici nazvali Vanga „trgovinskim siledžijom" (trade bully)? Teško da je to doprinelo razvoju dijaloga...
 
Za Jifan Dinga, jednog od ekonomskih savetnika kineskog predsednika, američka agresivnost podseća na ofanzivu koji je administracija predsednika Regana osamdesetih godina pokrenula „protiv Japana, koji je tad bio druga ekonomska sila na svetu". Uvođenjem ogromnih carinskih nameta (koji su išli do 100% na televizore i video-rekordere) što je dovelo do rasta kamatnih stopa u Japanu, SAD su „slomile" Japan, gurnuvši ga u depresiju od koje se do dana današnjeg nije u potpunosti oporavio... Ovo je neprihvatljiv scenario za Kinu: „Mi ne želimo trgovinski rat. Ipak, možemo da ga vodimo, ako do njega dođe", samouveren je Jifan.
 
Amerika želi da zastraši svog protivnika
 
Kao nekada Tokio, Peking se danas kladi na izvoz koji je dugo predstavljao motor kineskog rasta. Kako bi se izvukli iz stagnacije i negativnog rasta maoističkog perioda, komunističke vođe su krajem sedamdesetih godina počele da koriste ono što im je bilo na raspolaganju: brojnu, kvalifikovanu, disciplinovanu i slabo plaćenu radnu snagu; strani kapital u potrazi za novim tržištem; međunarodne institucije koje su želele da razbiju protekcionističke brane ekonomija starog sveta. „Kina je oklevala pre nego što se vratila u Svetsku trgovinsku organizaciju ŠSTOĆ, 2001. godine", priznao je predsednik Si na forumu u Davosu u januaru 2017. „Međutim, zaključili smo da treba hrabro zaplivati velikim okeanom svetskih tržišta i naučili smo da plivamo (6)" - toliko dobro i toliko brzo da je kineska ekonomija ubrzo postala duplo veća od francuske, britanske, nemačke, a na kraju i ekonomije Japana. Njen bruto domaći proizvod (BDP) dostigao je 2016. godine 11.200 milijardi dolara, naspram 18.569 milijardi koliko iznosi američki. Određeni ljudi, naročito oni u Vašingtonu, počeli su da misle da se Kina sada nalazi u dobroj poziciji da pretekne SAD. Slikovitim jezikom po kom je poznat, predsednik Tramp je obznanio: „Svim budalama koje se koncentrišu na Rusiju bilo bi bolje da počnu da razmišljaju o Kini (7)." On je ostvario bitnu pobedu u avgustu kada je u Kongres (u kom Demokratska partija ima većinu) usvojio zakon o državnoj odbrani (NDAA). Taj zakon je definisao Peking i borbu da se „kontrira njegovom uticaju, kao prioritet SAD ŠkojiĆ zahteva integraciju više elemenata, pre svega diplomatskih, ekonomskih, vojnih i obaveštajnih (8)". Više nije reč samo o trgovini...
 
Američka superiornost na svim ovim poljima (tehnološkom, ekonomskom, diplomatskom i vojnom) ne dovodi se u pitanje i, iako azijska imperija grabi napred velikim koracima, njen BDP po glavi stanovnika iznosi tek 15% američkog. U ovom trenutku, Amerika želi da zastraši svog protivnika. Sa druge strane, kineski platni bilans ruši sve rekorde: on iznosi 375 milijardi dolara, što je skoro polovina (47,2%) američkog. „Naša ekonomija je bila na meti nepoštenih trgovinskih napada već godinama, čak i decenijama", vikao je Tramp. „To je dovelo do zatvaranja naših fabrika, visokih peći, do otkaza za milione radnika i do pustošenja naših zajednica (9)."
 
Niko ne priča o deindustrijalizaciji, koja je otpočela davno pre nego što se Kina probila na svetskoj sceni. Ne govori se ni o beznadežnosti i besu stanovništava koja se sve više okreću autoritarnim političarima i predstavnicima ekstremne desnice - u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u Evropi ili Aziji. Ipak, ne smemo dopustiti sebi da postavimo pogrešnu dijagnozu.
 
Razlog kineskog uspeha nisu „nepošteni napadi" - iako je i njih bilo, čemu svedoče brojne pritužbe Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Peking, koji voli da se hvali svojim postignućima (izvlačenje 800 miliona Kineza i Kineskinja iz ekstremnog siromaštva), prosto je iskoristio pravila koja su ustanovile moćne države - sa SAD na čelu - u svoju korist. Međutim, ništa nije teralo zapadne vođe da svoje države otvore svim tržišnim vetrovima, da podstiču izmeštanje proizvodnje i da pod pritiskom multinacionalnih kompanija - koje su se utrkivale u proboju na kinesku teritoriju - uništavaju, jedan za drugim, sopstvene mehanizme ekonomske intervencije.
 
I dan-danas, više od četiri na svakih deset „kineskih" izvoznih artikala (42,6%), proizvode strane firme koje upravljaju čitavim proizvodnim procesom (od dizajna do prodaje) i prisvajaju najveći deo profita. Najpoznatiji primer su Eplovi ajfoni koji se sastavljaju u Kini, od čije prodaje Kina prisvaja samo 3,8% dodate vrednosti, dok se 28,5% vraća u SAD.
 
Svakako, kineske vođe vrše pritisak na strane kompanije da prebace deo svojih tehnologija i znanja u Kinu. To naročito važi na poljima aeronautike, elektronike, industrije automobila, brzih vozova, nuklearne energije. A multinacionalne kompanije su rado to i činile, veoma srećne što mogu da eksploatišu tako jeftinu radnu snagu i da ignorišu ekološke posledice sopstvene proizvodnje. Žaljenja je vredno to što kineske vlasti nisu uložile isti takav napor da zaštite svoje stanovništvo od sve veće nejednakosti i od zagađenja; ipak, da se pretpostaviti da se te kritike ne nalaze među brojnim optužbama koje na njihov račun iznose Tramp i njegovi prijatelji.
 
Ono što njih nervira jeste činjenica da „trgovina nije ukrotila Komunističku partiju Kine ŠKPKĆ. Partijska država još uvek ima snažnu kontrolu nad kineskom ekonomijom", kao što kaže ekonomista Bred V. Secer (10). Drugim rečima, kapitalistički giganti ne mogu da rade šta im je volja u toj zemlji. To važi za tradicionalnu industriju, poput proizvodnje čelika, ali i za veb gigante, kao što su Gugl, Amazon i Fejsbuk, dok je Epl jedini iz te „velike četvorke" (GAFE) koji se sam povukao iz igre. Kroz Alibabu, Tensent, Veibo, Vičet..., Kina zapravo nastoji da razvije sopstvenu tehnologiju. Svakako, ona služi komunističkim vođama da cenzurišu svoje protivnike. Međutim, 802 miliona korisnika i korisnica interneta (57,7% populacije) i njihovi metapodaci nisu dostupni GAFE kompanijama, što Kinu čini jednim od malobrojnih delova sveta koji se ne nalaze pod njihovim uticajem.
 
Upravo zbog toga je razgranata Silicijumska dolina - uporište Demokratske partije - stupila u savez sa starim Rust Beltom („pojasom rđe") - područjem koje je stalo iza sadašnjeg američkog predsednika - i gigantima industrije čelika. Svi oni „održavaju bliske veze sa nekoliko visokih funkcionera" Trampove administracije, među kojima je i Robert Latizer, između ostalog, i nekadašnji član Reganove administracije osamdesetih godina - činjenica na koju je javnost podsetio jedan istraživački tekst objavljen u Njujork tajmsu (11). Radi se pre svega o borbi za odbranu akcionara, a ne besnih radnika, iako bi neki od njih mogli da imaju koristi od protivljenja jeftinim uvoznim dobrima.
 
Svakako, slobodno tržište koje svi hvale - uključujući i Si Đinpinga -ostavilo je milione radnika i radnica bez posla i izazvalo neviđenu ekološku katastrofu. Međutim, protekcionizam iz Trampove kuhinje koji je u potpunosti usmeren ka slobodi profita ne bi doveo do drugačijeg ishoda za ogromnu većinu američkih građana i građanki. Iz trgovačke borbe, stoga, neće izaći mnogo pobednika... ako i ijedan.
 
Za glavnog ekonomskog savetnika u Beloj kući Lorensa Kudroua, nema mesta sumnji: Peking će na kraju popustiti pred zahtevima predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Prema njegovom mišljenju, kineska ekonomija se nalazi pred krahom. „Maloprodaja i investicije su u padu", ustvrdio je tokom rasprave kabineta koju su američki novinari snimali uz saglasnost predsednika Trampa (12). Ipak, njegove bombastične tvrdnje ne potkrepljuje niti jedan dostupan podatak. Kineski uvoz je nastavio da raste - za 27,3% između jula 2017. i jula 2018. godine - što podrazumeva konstantnu aktivnost. Što se tiče izvoza, i on nastavlja da se širi - sporije, ali sasvim solidnim ritmom od 12,2% godišnje.
 
San o azijskoj koaliciji
 
Ipak, ovaj sukob neće biti bezbolan. Petina ukupnog kineskog izvoza prodaje se u Sjedinjenim Američkim Državama. Drastični pad tog broja nužno će se prevesti u smanjenje proizvodnje u elektronici i tekstilu, ali i u industrijama sa viškom zaposlenih, poput hemijske industrije ili proizvodnje čelika. To će nužno ubrzati tekuće restrukturiranje, što sa sobom nosi rizik od javljanja socijalnih pokreta čije se posledice ne mogu lako predvideti.
 
Pored toga, kineski premijer Li Kećang je krajem avgusta obećao izradu plana o pomoći koji bi nastojao da nadoknadi eventualne gubitke nastale usled zatvaranja tržišta za preduzeća koja će se naći na udaru trgovinskih mera. Upravo je vremensko poklapanje pomenutog restrukturiranja sa planiranim prelaskom na ekonomiju zasnovanu na složenijem radu ono što preti da se pokaže kao nerešiva posledica trgovinskog rata - daleko ozbiljnija od direktnog uticaja na ekonomski rast, koji američka istraživanja procenjuju na između 0,1 i 0,2 odsto.
 
Zasada, kineski ekonomski rast za drugi kvartal 2018. godine iznosi 6,7%, što je iznad zvaničnih predviđanja (6,5%). Taj politički veoma bitan broj pre svega određuje nivo rasta neophodan da bi radna snaga koja izlazi na tržište rada mogla da bude angažovana kako bi se izbegla mogućnost velikih društvenih sukoba.
 
Sve u svemu, izvoz već odavno ne predstavlja lokomotivu kineske ekonomije. Domaća potrošnja i investicije (redom 43,4% i 40% BDP-a) preuzele su tu ulogu.
 
Ako stvari postanu previše loše, predsednik može da restartuje mašinu. Istini za volju, on ne može da ponovi potez iz 2007-2008. kojim je njegov prethodnik, u trenutku svetske krize, širom odvrnuo sve budžetske slavine, po cenu zastrašujućeg rasipanja i zabrinjavajućeg zaduživanja - posledica koje trenutna vlast nastoji da sanira. Ipak, on ima dosta manevarskog prostora. Za razliku od Japana 1980-ih, „mi imamo tržište od 1,4 milijarde stanovnika koje gospodin Tramp i njegovi savetnici ne mogu lako da unište", istakao je jedan kineski ekonomista.
 
Si i njegov tim imaju još jedan način da se nose sa ekonomskim usporavanjem: plan „Made in China 2025", pokrenut pre tri godine kako bi se razvila savremenija industrija i ostvarila autonomija u deset sektora (među kojima su informatičke tehnologije, ali i robotika, aeronautika i svemirska tehnologija, okeanski inženjering, električna vozila, biomedicina, novi materijali, energetika...). Njega prate javna i privatna ulaganja u istraživanje i razvoj; ona već iznose više od 2,3% BDP-a.
 
Naravno, vlast želi da skrati period prisvajanja tehnologije tako što će kupovati strane firme; potez na koji je Vašington stavio veto, a određene evropske vlade - poput Nemačke - ograničenja. Bez obzira na to, država ima dovoljno finansijskih rezervi da bi pregurala vreme potrebno za razvoj tehnologija u samoj Kini. Nema fanfare, ali, kao što objašnjava Jifan - obraćajući nam se na francuskom jeziku i nedvosmislenim rečima - „američki embargo na elektronske proizvode skrenuo je pažnju kineskog vođstva na čip, jer je Kina glavno tržište za američke mikročipove. Kineska preduzeća će uskoro početi da ih proizvode… i to po nižoj ceni".
 
Pored eventualnog restartovanja sopstvene ekonomije, kineske vođe imaju još dva cilja: da steknu slobodu delovanja i da dobiju svetsku pažnju, naročito među državama u razvoju. Činjenica da je Tramp iskoristio tehnologije sa američkim patentima i ogromnu privilegovanost dolara kako bi udario po preduzećima koja su poslovala sa Iranom, primoravši ih da prekinu svoje odnose sa tom zemljom, svakako ih je ubedila u to da pokušaju da se izbave iz zamke zavisnosti. Oni su tada obznanili da će Peking nastaviti da trguje sa Teheranom, uz pomoć juana, na osnovu bilateralnih finansijskih ugovora.
 
„To bi bilo nemoguće bez politike internacionalizacije naše valute", istakao je jedan pekinški ekonomista, stručnjak za međunarodne odnose, koji je želeo da ostane anoniman (13). Ipak, velike kineske banke i dalje većinski posluju u dolarima.
 
Što se tiče proizvoda koji se izvoze u države koje Amerika mrzi, oni ne smeju da sadrže nijedan američki deo, kako ne bi postale predmet trampovskih sankcija. Telekomunikaciona grupa Džongsing telekomjunikejšn ekvipment (Zhongxing Telecommunication Equipment - ZTE), koja je jedno vreme bila zabranjena s druge strane Pacifika zbog toga što je trgovala sa Severnom Korejom i Iranom, na kraju je morala da se povinuje; sada se nalazi pod budnim nadzorom Vašingtona (14). Taj oblik ograničenog suvereniteta teško pada nacionalistima iz Džongnanhaja, centra državne moći u Kini, pod senkom Zabranjenog grada.
 
Plan „Made in China 2025" će najverovatnije biti ubrzan, iako je i on deo spiska američkih pritužbi. Sjedinjene Države u njemu vide opasnu „želju za samodovoljnošću", tvrdi Elizabet Č. Ekonomi, direktorka azijskog odeljenja Saveta za spoljne poslove u Njujorku, kao i „novu revoluciju ŠkojaĆ ima za cilj da ospori vrednosti i međunarodne norme koje zagovaraju SAD (15)".
 
Ponovo, i ta izjava pokazuje da je stvar otišla mnogo dalje od prostog trgovinskog sukoba. Direktor Centra za međunarodnu političku ekonomiju na Univerzitetu u Pekingu, Vang Jong, ne slaže se sa ovim viđenjem: „Argument po kom kineski razvojni model i njegova filozofija nastoje da se suprotstave Sjedinjenim Američkim Državama nema previše smisla. Kina ne predviđa širenje svoje ideologije izvan granica države i insistira na pravu svih da prate sopstvene razvojne putanje."
 
Svakako, Kina nema mesijanskih ambicija, a njen politički model teško da je privlačan. Ona prosto želi da izmeni pravila ustanovljena nakon Drugog svetskog rata pod vođstvom SAD, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Predsednik Si to ne krije: „Želimo da aktivno učestvujemo u reformi sistema vladavine na svetskom nivou", saopštio je kadrovima KPK tokom Centralne konferencije o diplomatskom radu (16) u junu ove godine. A kako bi u tome uspela, Kina plete svoju mrežu.
 
I to je treće kinesko oružje protiv američkog embarga: oslanjanje na druge partnere i na svoje susede. Mnogi među njima sa strepnjom gledaju u njenu moć i njen ekonomski apetit, ali im trebaju poslovne prilike, a unutarazijska trgovina sama za sebe predstavlja 43% trgovinske razmene zemalja regiona (17). Tim pre što je američki predsednik u napadu želje za dominacijom uspeo da uzdrma dugogodišnje saveznike Japan i Južnu Koreju, tako što je i njima podigao namete (na čelik, kola, itd.). To je otvorilo mogućnost Kini da iskoristi priliku i ponovo pokrene Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo (RSEP), dogovor o slobodnoj trgovini koji je Peking osmislio kao alternativu Transpacifičkom partnerstvu (TPP). To je bio projekat pokrenut još za vreme vladavine Baraka Obame sa ciljem izolacije Kine koji je Tramp bacio u đubre. Pored deset država iz Asocijacije nacija jugoistočne Azije (na engleskom ASEAN) (18), taj sporazum uključuje Japan, Australiju, Novi Zeland, Indiju i Južnu Koreju.
 
Direktor Australijsko-japanskog istraživačkog centra na Australijskom nacionalnom univerzitetu, Širo Armstrong, u njemu vidi „prirodnu priliku za izgradnju azijske koalicije (...). Ovoj grupi pripadaju neke od najbitnijih i najdinamičnijih ekonomija na svetu". Da citiramo jednu australijsku studiju koja pokazuje da „iako su carinski nameti na svetskom nivou porasli za 15% (kao i za vreme Velike depresije), države RSEP-a mogu da nastave da šire svoje ekonomije ukidajući međusobne carinske namete". Doduše, nije izvesno da su sve one za to sasvim spremne. Australija je upravo zabranila poslovanje grupi ZTE koja je u toj državi trebalo da uspostavi 5G mobilnu mrežu. Međutim, pregovori se obavljaju. Peking i Tokio su obnovili dijalog. Seul traži podršku u svojim pregovorima sa Pjongjangom. Indija želi da balansira između Pekinga i Vašingtona...
 
I same kineske kompanije su počele da izmeštaju proizvodnju kako bi se okoristile o još niže nadnice, kakve su u Bangladešu, Vijetnamu ili Južnoafričkoj Republici, i... da bi zaobišle embargo i povećane carinske namete: proizvodi kineskih kompanija sad nose oznaku Made in Bangladesh, Made in Vietnam ili Made in South Africa, što znači da ih ne pogađaju američki nameti.
 
Uz to, famozni novi „putevi svile" omogućavaju Kini da dopre do Evrope kopnenim putem - preko republika u centralnoj Aziji i Rusije - ili preko mora, prolazeći pored Afrike, što će svakako otvarati nove mogućnosti, naročito na polju izgradnje infrastrukture. U veoma veštom potezu, kineski predsednik je uspeo da te legendarne puteve pretvori u multilateralni projekat, stvaranjem Azijske banke za infrastrukturne investicije (ABII). Ona broji pedeset sedam suosnivača, uključujući Veliku Britaniju, Nemačku, Francusku, Južnu Koreju, Indiju, itd. To je isključilo mogućnost finansijske i diplomatske izolacije.
 
Najveći strah Kine je da se nađe u direktnom sukobu sa SAD, kao što je to nekad bio slučaj sa SSSR-om.
 
Zasada, ona se uzda u trgovinske represalije na američke proizvode, kako bi pokazala da neće pokleknuti. Ove mere imaju posledice na poljoprivredne proizvođače u SAD čije su se prodaje survale sa porastom carinskih nameta, na prvom mestu žitarica, svinjetine, govedine... Tramp im je obećao značajnu pomoć (do 12 milijardi dolara), čije su stvarne sume ispale mizerne, što je, prema rečima Volstrit džornala, dovelo do rasta zabrinutosti: „Patriotizam ne plaća račune", priznao je jedan od njih (19).
 
Za to vreme, Peking je iskoristio priliku i potpuno ukinuo namete na soju iz Bangladeša, Indije i Južne Koreje i našao novo tržište (za žitarice i meso) u Brazilu i Australiji. Dobro je poznato da nije lako povratiti klijenta koji se okrenuo drugom prodavcu.
 
U SAD, napad Bele kuće na kinesku pretnju naišao je na topao prijem. Mnogi članovi administracije veruju da će se Kina povinovati, kao što je to uradio Meksiko kada je prihvatio određena trgovinska ograničenja i uveo minimalnu satnicu od 16 dolara u nekim od svojih izvozno orijentisanih automobilskih industrija (što je minimalna nadnica tri velike firme u Americi) (20). Nikad pre jedan ugovor o slobodnoj trgovini nije uključivao ovakvu socijalnu klauzulu, iako je njena primena još uvek ograničena.
 
Situacija je drugačija za gigantske trgovinske lance, poput Volmarta koji kupuje 80% svojih proizvoda iz istočne Azije, kao i za određene druge industrije. Njihovi predstavnici su se okupili u Vašingtonu sredinom avgusta i zaključili da bi „ovakva prava finansijski razorila ŠnjihovuĆ proizvodnju i narušila poverenje američkih potrošača (21)". Iako je ovo klasičan argument protiv protekcionizma, to ga ne čini ništa manje tačnim.
 
Kako bi protekcionizam bio efikasan, morao bi da ga prati značajan porast kupovne moći američkog stanovništva - što ne deluje kao da je na dnevnom redu - i, pre svega - još manje izgledno - povratak proizvodnje na američko tlo. Prema Blumbergu, vlasnici tekstilnih kompanija i proizvođači odeće već se okreću ka drugim državama: Vijetnamu, Kambodži, itd. (22). Određene industrije, poput onih koje koriste specijalne tipove čelika, već su obezbedile izuzeće iz embarga i moći će da slobodnije uvoze potrebne materijale.
 
Ako se Trampovi saradnici nadaju da će obeshrabriti Peking, Sijevi smatraju da će se, nakon američkih izbora za Kongres u novembru, Vašington vratiti za pregovarački sto. U svakom slučaju, smatra An Gang, istraživač pri Pangoal institutu, kineskom trustu mozgova, odmeravanje snage ide mnogo dalje od pitanja trgovine: „Sadašnji spor ima vojne i strateške implikacije (23)." Vodeći krugovi se nadaju da se ovi problemi neće preneti na Južno kinesko more i Tajvan, gde tenzije nikad nisu bile uzavrelije.
 
Jedno je sigurno: model internacionalizacije i specijalizacije proizvodnje koji je poslednjih decenija uspostavljen kako na Zapadu, tako i u Kini, počinje da se obrušava. Zasada ne postoji ideja nikakve alternative niti među pristašama „komunizma" na kineski način, niti među poklonicima američkog kapitalizma, bio on protekcionistički ili ne. To ostavlja otvorene mogućnosti najrazličitijih ishoda.
 
PREVOD: Pavle Ilić
 
(1) „Texte intégral du rapport de Xi Jinping au XIXe Congrčs national du PCC", 3. novembar 2017, http://french.xinhuanet.com.   
(2) Vendi Vu i Kristin Huang, „Did China think Donald Trump was bluffing on trade? How Beijing got it wrong", South China Morning Post, Hongkong, 27. jul 2018.
(3) „China, unsure how to handle Trump, braces for 'New Cold War'", Bloomberg News, Njujork, 17. avgust 2018.
(4) Ibid.
(5) Urednički tekst Global Times, Peking, 15. jul 2018.
(6) Govor predsednika Sija na Svetskom ekonomskom forumu, China Global Television Network (CGTN), 17. januar 2017.
(7) Twitter, 18. avgust 2018.
(8) „John S. McCain National Defense Authorization Act for fiscal year 2019", 13. avgust 2018, www.congress.gov.
(9) Twitter, 1. mart 2018.
(10) Citirano prema: Gordon Vots, „China caught off guard as US trade war highlights Beijing's dilemma", 31. jul 2018, www.atimes.com.
(11) Džim Tankersli, „Steel giants with ties to Trump officials block tariff relief for hundreds of firms", The New York Times, 5. avgust 2018.
(12) „Transcript of 8/16 Trump cabinet meeting: economic policies matter", 16. avgust 2018, www.realclearpolitics.com .
(13) Čitati: Jifan Ding, „Bientôt des yuans dans toutes les poches?", Le Monde diplomatique, jul 2015.
(14) Rida Lukil, „L'équipementier chinois ZTE placé sous tutelle américaine", L'Usine nouvelle, Antoni, 17. jul 2018.
(15) Elizabet Č. Ekonomi, „China's new revolution", Foreign Affairs, Njujork, maj-jun 2018.
(16) „Xi urges breaking new ground in major country diplomacy with Chinese characteristics", 24. jun 2018, www.xinhuanet.com.
(17) „Examen statistique du commerce mondial 2018", Svetska trgovinska organizacija, Ženeva, www.wto.org.
(18) Burma, Brunej, Kambodža, Indonezija, Laos, Malezija, Filipini, Singapur, Tajland i Vijetnam.
(19) Džesi Njuman i Heder Hedon, „US to pay farmers $4.7 billion to offset trade-conflict losses", The Wall Street Journal, Njujork, 28. avgust 2018.
(20) Četrdeset posto vrednosti jednog automobila mora biti proizvedeno u fabrikama u kojima je satnica minimum 16 dolara.
(21) Oven Čerčil, „US trade panel hears harsh criticism of proposed new tariffs - and praise for Chinese craftsmanship", South China Morning Post, 21. avgust 2018.
(22) „Fashion retailers turn to Cambodia and Vietnam as tariffs hit China", Bloomberg News, 20. avgust 2018.
(23) „China, unsure how to handle Trump, braces for 'New Cold War'", op. cit.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.