Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Hrabrost ili predaja U Francuskoj: Levica mora da prevaziđe ogorčenost i pobedi

Na parlamentarnim izborima pre godinu dana, partija Emanuela Makrona osvojila je ubedljivu većinu. Ipak, kandidat levice u Somi Fransoa Rufan neočekivano je pobedio kandidata predsednikove partije, kao i kandidata Nacionalnog fronta. Priča o njegovoj lokalnoj pobedi mogla bi da ponudi opštije lekcije o aktivizmu na terenu i u socijalnim koalicijama
PIŠE Fransoa Rufan
Datum: 14/07/2018

Na naslovnoj strani Figaroa (novine bliske konzervativcima, prim. prev.) 7. decembra 2015. godine, u predvečerje prvog kruga regionalnih izbora, pisalo je „Šok"! - „Nacionalni front vodi (...) u šest regiona, sa više od 30% glasova u čitavoj Francuskoj." Na korak dalje, na kiosku, na naslovnici Humanitéa (novine bliske komunistima, prim. prev.), ista stvar: „Šok".

 

Ali kakav šok?", upitao sam se čim sam ih video. „Šok zbog čega?"

 

Stvar se razvijala već nedeljama: „Juče se u Uazmonu okupilo nekoliko stotina osoba kako bi dočekali Marin Le Pen..." Uazmon ima 1.175 stanovnika. Liderka Nacionalnog fronta (FN) uspela je da tokom Festivala pasulja poseti sela u Konde Foliju, Suasonu. Za njom su letele konfete i u Dauru, Bisi le Dauru, Kerijuu. Narod sa sela izronio je iz zemlje i počeo da se bavi javnim temama. Nažalost, bilo je to za Le Penovu.

 

Takođe, još jedna scena koje se sećam, iz voza Pariz-Amjen: „Sinoć sam ostala do ponoći. Zapalila sam ih, satima sam ubeđivala ljude. Nisu dobili letak, centrala je zaboravila moj sektor!" Žena koja je sedela do mene gotovo je vrištala, veoma iznervirana, na drugog putnika. Za koga je agitovala? Pretpostavljao sam; imala je strast i veru koje više nisu naše... „Držimo palčeve u nedelju!", zaključila je. To mi je bio znak: nada se promeni i veruje u nju, znači ona je frontistkinja. U Somi je Le Penova bila na 41% u istraživanjima pre prvog kruga regionalnih izbora, a na 45% u radničkom gradu Flikskuru.

 

Odavde treba krenuti, mislim. Od našeg rasula koje sam shvatio u tom vozu. „Levicu" je na Jelisejskim poljima predstavljao socijalistički predsednik koji je bez otpora potpisao ugovor o merama štednje, dajući kompanijama dvadeset milijardi evra poreskog kredita godišnje; fleksibilizujući tržište rada Nacionalnim interprofesionalnim dogovorom (ANI); uvodeći „bankarsku reformu" toliko smešnu da ni sami bankari u njoj nisu videli ništa loše. Nastavio je tim putem postavivši Manuela Valsa na mesto premijera i Emanuela Makrona na mesto ministra ekonomije.

 

Odgovornost visokoobrazovanih i visokokvalifikovanih

 

Ali to nije levica!", kažemo. „To nije naša levica!" Ali šta nudi „naša levica"? Beskonačne podele, sporečkanja između PC (Parti communiste), PG (Parti de gauche), EELV (Europe Écologie - les Verts) uz LO (Lutte Ouvričre) i NPA (Nouveau Parti anticapitaliste) sa strane (1)? I koja je svrha odvojenih lista koje su garantovale smešne rezultate?

 

Naše lokalno prisustvo je takođe bilo problem. U manjim gradskim opštinama poput Amjena, verovatno smo mogli da povratimo izgubljenu teritoriju, možda i u Lilu. Međutim, u okolnim mestima, malim zajednicama, periurbanim zonama u koje se sele narodske klase, antifašističke lekcije gradova ne bi imale nikakvog efekta. Ili bi bile kontraproduktivne.

 

Od Gudjira do Flodora, od Magneti Marelija do Hanivela, od Parisoa do Abelije - kao novinar svedočio sam zatvaranju tih fabrika, društvenom potresu koji možda nije izazvao nezainteresovanost, ali svakako jeste osećaj nemoći. Tiha katastrofa. Iza imena ovih kompanija kriju se otpušteni radnici, i bitnije, njihova još nevidljivija deca na privremenom radu.

 

Mondijalizacija i slobodno tržište uspostavljeni su zahvaljujući saglasnosti visokoobrazovanih, visokokvalifikovanih predavača. Ove srednje klase su ih prihvatile i nisu se protiv njih pobunile: one su 2005. godine većinski glasale „za" Ugovor za Ustav Evropske unije.

S druge strane, stopa nezaposlenosti među nekvalifikovanim radnicima, koja je pet puta veća u odnosu na visokokvalifikovane, nije ih naročito ubedila u potrebu da sačekaju „srećnu mondijalizaciju" ili čak „srećnu altermondijalizaciju". Sada, ekonomskom i socijalnom padu najsiromašnijih dodaju i političku i moralnu osudu. Oni su ti koji glasaju za FN, prepoznaju se u ovoj „odbačenoj" partiji, i, time, legitimišu sopstvenu isključenost. Dvostruka kazna.

 

Teorija mi je bila poznata: „razvod dva sociološka srca levice", drag Emanuelu Todu, „zaboravljena periferija" Kristofa Gilija, „levi populizam" Šantal Muf, „narodne strasti" Antonija Gramšija, itd. Međutim, znamo li mi u praksi kako da prosto budemo „narodski"?

 

Pre svega, trebalo je pokrenuti „prvi krug".

 

Nisam bio naročito poznat u okrugu, svakako manje od gradonačelnika ili lokalnih većnika. Istina, već petnaestak godina izdavao sam časopis Fakir, ali njegov „glavni" slogan „Besni na ceo svet" nije se pokazao kao adut: koliko potencijalnih simpatizera se uplašilo, uključujući lokalne medije, od osude sredine. Računao sam na simpatizere i na aktiviste koji su cenili moj rad na radiju France inter ili u Fakiru... To je bio najuži krug koji je trebalo da okupim, osokolim, naelektrišem, proširim. Bio je to nevidljiv posao. Večernje projekcije filma Merci patron! („Hvala gazda!") (2) u uglovima kafića, u svečanim salama, pred desetak glava, ponekad manje, ali šta sad. Neki su mi pričali da ih moja „žvaka" ne zanima, da im se „jebe za izbore" da je „bolje da gajim organske šargarepe u bašti". Pa ipak, uključivali bi se u krug nakon projekcija.

 

Ipak, ovaj prvi krug su uglavnom činili visokoobrazovani ljudi i dugogodišnji aktivisti i aktivistkinje. A oni više nisu umeli da razgovaraju sa neaktivistima i neaktivistkinjama.

Oni su, na primer, želeli da pričamo o ujedinjenju između Pobunjene Francuske (France insoumise, pokret na čijem čelu je Žan Lik Melanšon, prim. prev.), Komunističke partije, Zelenih, Zajedno (Ensemble, antikapitalistički pokret, prim. prev.). To znači da su zaboravili da bi za većinu ljudi jedinstvo moralo da dođe samo od sebe. Podeljeni, mogli smo samo da budemo sigurni da ćemo izgubiti.

 

Takođe, tražili su mi program. Ja sam prihvatao programe Pobunjene Francuske, Komunističke partije, Zelenih... Sve sam uzimao. Bojim se da ovaj najuži intelektualni krug troši previše vremena na pisanje tekstova o obrazovanju ili pozorištu, ili, još gore, na organizovanje radionica, da se svađaju o nuklearnoj energiji, da lupaju vratima na predlog minimalca od 1.500 umesto 1.800 evra, pre nego da idu da ubeđuju ljude na ulicama Amjena, Bertokura, Pon Remija.

 

Drugovi i drugarice su takođe želeli da vodim „pedagošku kampanju o skraćivanju radnog vremena". Međutim, Generalna konfederacija rada (CGT, najveći sindikat u Francuskoj, prim. prev.) pokušala je to i nije uspela, padajući u fatalizam. Imali smo samo par nedelja, nedovoljno vremena da preokrenemo ideologiju države. Pedagogija je refleks organizacija koje su navikle da predlažu „kandidate-svedoke" (bez izgleda da zabeleže značajne rezultate na izborima, prim. prev.), koji teže „širenju ideja", a ne osvajanju poluga moći. Mi moramo da odaberemo, među temama kojima raspolažemo, one koje već rezoniraju među glasačkim telom. Bez potrebe za pedagogijom.

 

Budući da nismo imali program, zagovarao sam liniju binarnosti: mi protiv njih. Mi - mali, radnici, uniženi - protiv njih - velikih, imućnih, uglednih. To je priča koju sam ponovio hiljadu puta od vrata do vrata: „Dobar dan. Da li znate da živimo u svetu u kom 1% čovečanstva ima više bogatstva od ostalih 99%? ŠGospođa klima glavom, ulazi u igru: beležim poenĆ Možda i vi pripadate 1% i za vas stvari idu odlično... ŠSmeje se: dva poenaĆ Ako ne, postoji način na koji možete da se odbranite. Nije jedini, nije najbolji, ali radi se o političkom sistemu i o glasačkom listiću. Njime smo uspeli da dobijemo plaćeni godišnji odmor, socijalno, trudničko bolovanje... Jer bogataši nikad ne propuštaju da glasaju i tako brane svoje interese!" I tad bi gospođa često zaključila: „Da, da, to je tačno." ŠTri poena.Ć

 

Otvoriti drugi put

 

Na tom tragu smo stvorili i stav. Za slogan smo odabrali „Ustaj, Pikardijo!". Za logo, tradicionalnu marionetu Leflera. Prihvatili smo regionalne naglaske jer je teritorijalna reforma iz 2015. godine izbrisala Pikardiju s mape - kao da industrijska propast regiona nije bila dovoljna. Ona je usisana u O' de Frans, podređena Lilu, prezrena od Pariza. Naš zadatak je bio, i još uvek je, da vratimo nešto ponosa njenom stanovništvu.

 

Stoga sam u svom proglasu biračima napisao: „Sutra, kao poslanik, neću vam obećavati kule i gradove. (...) Naprotiv, obavezujem se na sledeće: neću ustupati pred ministrima, niti pred direktorima velikih kompanija. Neću se savijati. Neću biti pešadinac vlasti niti partije. Slušaću vaš glas. (...) Ako me izaberete, moj glas će biti snaga hiljada vaših glasova. Moj legitimitet biće pojačan i tako ću ih uzdrmati. Pred njima ću manje drhtati zbog vas. Biću ponosan što vas predstavljam."

 

Nažalost, ubrzo se ukazala prilika i za to. Krajem januara 2017. godine, Virpul je najavio selidbu svoje fabrike iz Amjena. Firma se ne nalazi u mom okrugu, izvan oboda je, ali procenio sam: Virpul postaje simbol razbijenog radničkog sveta i razvija se borba koju ne možemo predati FN-u. Istog trena sam objavio video u kom sam kritikovao Evropsku uniju, slobodno tržište roba i zahtevao uvođenje „specijalnog poreza od više od 50%". Međutim, isto je uradila i Le Penova i doprla je do većeg broja ljudi. Kad smo stigli na lice mesta, reakcije su bile mešovite. Ipak, Frederik Šantrel, delegat Francuske demokratske konfederacije rada (CFDT), setio se moje reportaže iz fabrike od pre 15 godina, 2002, rađene za tekst u Fakiru o izmeštanju proizvodnje veš-mašina u Slovačku. Naš pankerski kamion je bio privlačan i cela sindikalna ekipa se slikala ispred naše freske: Leflera koji šutira kapitalistu u dupe u vrhunskoj formi. Tokom narednih nedelja održavali smo te veze, zvali radnike i radnice Virpula na naše sastanke, uporno ponavljali „neprijatelj je vlasnik, ne stranac". Mi smo ih savetovali i javila se saradnja.

 

Kad sam u februaru u pariskoj Sali Plejel primao „Cezara" (francusku nacionalnu nagrada za film) za Merci patron!, imao sam specijalnu posvetu: „Zbog čega sve ovo traje već trideset godina? Zbog toga što se tiče radnika, pa se ništa ne radi. (...) Zamislite da neko kaže: 'poslanici nisu dovoljno kompetitivni - trebalo bi iseliti Skupštinu u Varšavu!', pa istog trena bi se povela rasprava u parlamentu i doneo zakon. Sad, pošto je reč o radnicima, nema ni rasprave, ni zakona."

 

Popularan" - tako nešto sam postao te večeri, nakon što je snimak tog obraćanja počeo da kruži društvenim mrežama. Takođe, nakon dva okršaja koja sam imao sa Makronom, najpre kad se pojavio ispred Virpulove fabrike i kad sam ga pozdravio rekavši mu: „Eto vas među onima koje je mondijalizacija porazila..." U suštini, samo njega sam uzeo za protivnika. Nisam mnogo napadao FN. Kako da ljudi koji su u lošem socijalnom i ekonomskom položaju veruju da su Le Penova ili njen otac, koji nikad nisu vodili državu, odgovorni za to? Protiv FN-a se borimo tako što otvaramo alternativan put besu, put nade. Tako što nudimo drugi sukob u odnosu na onaj između Francuza i imigranata.

 

A drugo sociološko srce levice - obrazovani? Kladim se da je lakše ubediti srednju klasu: ona mi je u socijalnom smislu bliža. I za nju je moja umetnička nagrada neka vrsta priznanja. Naposletku, organizovali smo „radne sastanke": o obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, prevozu, ekologiji. Pisali smo različite tekstove i delili ih na ulazima u škole, fakultete, gimnazije, bolnice. I, kako bismo iskoristili svoj kulturni kapital i proširili horizonte mimo propale industrije, dovodili smo intelektualce i intelektualke na svoje skupove: Erva Kempfa, Patrika Pelua, Denisa Roberta, Mišela Pinsona i Monik Pinson-Šarlot...

 

Trube, doboši i šerpe

 

Ovakvi sastanci su pre svega bili za naše izmorene aktiviste i aktivistkinje koji su nedeljama držali govore i išli od vrata do vrata. Oni su od zgrade do zgrade, od ulice do ulice, od zone do zone, suzbijali rezigniranost i budili nadu. Naši javni mitinzi i koncerti imali su cilj da ih podsete na smisao njihovog rada. Da im ponude malo radosti, kao najavu sveta koji zajedno gradimo...

 

U prvom krugu predsedničkih izbora, Marin Le Pen je dobila 29% glasova u našem okrugu; Makron je dobio 23%. Žan-Lik Melanšon je bio tik iza njega sa 22%. Bio je na prvom mestu u narodskim (siromašnijim, prim. prev.) naseljima grada, daleko se slabije kotirao na selima. Samo jedan posto razlike? Sustižemo ih! Trebalo je samo da dobijemo „razliku u apstinentima" - siromašne, radnike, mlade koji ne izlaze u prvom krugu. Pre svega, trebalo je pobediti inerciju koja uvek pretvara parlamentarne izbore u talas podrške trenutnom predsedniku na osnovu mišljenja da „mu treba dati šansu...".

 

Odmah nakon predsedničkih, u prvom krugu parlamentarnih izbora (po većinskom sistemu, prim. prev.) razbili smo FN: 16% za njih, 24% za nas. U Flikskuru, staroj komunističkoj opštini u kojoj je Le Penova trijumfovala par nedelja ranije, dobili smo 41% glasova. U celom okrugu je makronistički kandidat ipak bio daleko ispred nas, na 34%. Bežao nam je za 4.000 glasova. Ali i to je već bila pobeda: pokazali smo da narodske klase, čak i one na selima, mogu da se vrate levici. Radnici nisu osuđeni na to da glasaju za ekstremnu desnicu.

 

Iste noći ištampali smo 70.000 primeraka pamfleta od četiri strane: „Recite ne Makronu! U nedelju zaustavite bankare!" Tokom dana smo išli od vrata do vrata, ludačkim tempom se peli uz stepenice. A uveče - svake večeri - organizovali smo svečane manifestacije. Nismo gubili ni sekunda. U ponedeljak nas je u Sen Morisu bilo osamdeset sa trubama, dobošima, šerpama i razglasom. Idućeg dana smo imali skupove u Obervilu i Amjenu. Potom u Longuu, Flikskuru, Salamandru, Ruvroju, Solej Levanu. Dan pred izbore delili smo pesme i na transparentu napisali „Pustite srce da govori".

 

U nedelju 18. juna pobedili smo sa 56% glasova, 74% u Flikskuru. U nedelju dana dobili smo 10.000 glasova. Odakle oni? Kako smo uspeli da ubedimo našu stranu, uprkos velikoj apstinenciji? Šta ih je ubedilo? U našoj zbrci inicijativa, koja je bila efikasna? I, najbitnije, hoćemo li to moći da ponovimo drugde?

 

Izbori se ne dobijaju šerpama", rugali su se našim metodama tokom kampanje. Ko bi rekao? Ko je imao recept za buđenje vere i strasti u ljudima? I za izvlačenje ljudi iz osećaja nemoći?

 

FRANSOA RUFAN je poslanik u francuskoj Skupštini iz prvog okruga Some, ispred pokreta Nepokorena Francuska.

 

PREVOD: Pavle Ilić

 

(1) Redom: Komunistička partija, Partija levice, Zeleni, Radnička borba i Nova antikapitalistička partija.

(2) Čitati: Frederik Lordon, „Un film d'action directe", Le Monde diplomatique, februar 2016.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.