Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Američki univerzitet u Bejrutu: Neuništivi kazan libanske elite

Ova prestižna ustanova, stara vek i po, odoleva turbulencijama koje iznova potresaju zemlju kedra. Američki univerzitet u Bejrutu kao politički inkubator i poprište rasprava odavno pruža platformu palestinskoj borbi. Pogoršavanje lokalne ekonomske situacije nagoni studente da školovanje nastave u inostranstvu.
Piše: Mari Kostrz, Prevod: Matija Medenica, Le Monde diplomatique na srpskom jeziku
Datum: 18/09/2017

Američki univerzitet u Bejrutu: Neuništivi kazan libanske elite

Ilustracija: Achraf Baznani „Magični portal“

Niz banera postavljenih po banderama uz obalu Mediterana vijori se s lestvica na slanom vazduhu. Na svakom od njih nalazi se po jedno lice muškaraca i žena koji su doprineli ugledu Američkog univerziteta u Bejrutu (AUB). Ova najstarija akademska institucija Libana, i jedna od najstarijih na Bliskom istoku, proslavila je 2016. godine 150. godišnjicu. Osnovali su je američki protestantski misionari, a svoje postojanje duguje jalovom prozelitizmu. Njihova misija pristigla je na Bliski istok 1820. godine, ali za više od četrdeset godina nije uspela u pokušaju masovnog pokrštavanja stanovništva regiona. „Sve monoteističke religije već su bile zastupljene, a vernici veoma privrženi svojoj veroispovesti“, objašnjava Marija Abunasr, profesorka na AUB-u i članica Inicijative komšiluka, nevladine organizacije koja se zalaže za unapređivanje okruženja u kom se ovaj univerzitet nalazi.

Uprkos slabom rezultatu, misionari su imali jedan adut – obrazovanje. Njihove škole u selima planine Liban bile su veoma uspešne. Ova reputacija podstakla je dvojicu misionara da 1862. godine osnuju univerzitet. Četiri godine kasnije, Sirijski protestantski koledž, kako se AUB isprva zvao, otvorio je vrata za šesnaest studenata. Svečano otvaranje kampusa, osmišljenog prema arhitektonskom modelu američkih univerziteta, odigralo se 1871. godine.

Kampus je preoblikovao kraj gde je smešten – Ras Bejrut („glava Bejruta“). Ta oblast, koja se prostire duž morske obale, od Klemensoa, preko Hamre i Ejn el Mrejsea, do Rošea, danas je gusto naseljena i puna života. Tokom 19. veka, stvari su stajale drugačije; niz polja i voćnjaka. Skromna cena zemljišta pružila je misionarima priliku da prošire kampus. U vreme otvaranja, univerzitet je imao samo medicinski fakultet. Potom je otvorio i farmaceutski fakultet, pa škole za stomatologe i medicinske sestre i, konačno, bolnicu, nadaleko poznatu u celom Libanu. Rast reputacije naveo je mnoge porodice iz svih krajeva zemlje da se dosele u komšiluk. Osnovna i srednja škola pri univerzitetu otvorile su vrata 1936. godine. „Moji roditelji živeli su na planini, u Beit Meriju“, priseća se osamdesetogodišnji Nabil Najar. „Odlučili su da se presele u Ras Bejrut da bi me poslali na Internacionalni koledž, a potom i na AUB.“

Ova četvrt, nekada poznata kao „zemlja kaktusa“, malo-pomalo izgradila se za potrebe primanja studenata. Filip Safar već pedeset godina vodi frizerski salon, koji je njegov otac 1930. godine otvorio preko puta AUB-a. „U to vreme, mnoge prodavnice i restorani ciljali su na studente.“ Razgovor vodimo u njegovom salonu opremljenom stilskim nameštajem i smeštenom između restorana brze hrane i prodavnice telefona. Univerzitet je postao srce ove četvrti i reper na osnovu kog su mapirane okolne ulice. Ona koja se pred njim prostire nosi ime Danijela Blisa, njegovog osnivača i prvog predsednika.

Ova dva seniora smatraju da je ta institucija ljudima u Bejrutu znatno proširila vidike. „Da nije univerziteta, naš grad danas ne bi bio to što jeste“, smatra Safar. Uprkos građanskom ratu koji je između 1975. i 1991. godine razdirao Liban, ova četvrt oduvek je bila poznata po suživotu muslimana i hrišćana. Privlačenjem porodica i studenata iz različitih regiona i zajednica, AUB je negovao te različitosti, čemu je doprinosio i pristup samih profesora.

„Niko nas nikada nije upitao koje smo veroispovesti“, priseća se Najar. Iako je religija u početku održala sveprisutnost, njen uticaj postepeno je bledeo. AUB je 1902. godine stekao nezavisnost od misionara. U uslovima rasta tenzija između različitih zajednica u ovoj zemlji, univerzitet je 1941. godine studentima uveo obavezni kurs pod nazivom Program studija civilizacije, kako bi „kultivisao kritički duh i dijalog“.

Mnogi studenti i dan-danas AUB vide kao izuzetak, ali i primer koji bi u Libanu nagriženom podelama trebalo slediti. Dok Univerzitet Svetog Josifa i Katolički univerzitet Svetog duha pohađaju pretežno hrišćanski studenti, a Arapski univerzitet mahom muslimani, AUB se ističe svojom raznolikošću. „Svog prvog dana na AUB-u doživeo sam kulturni šok“, priseća se Amer, poreklom iz veoma konzervativnog sunitskog sela na severu Libana, nadomak Tripolija, koji je želeo da ostane anoniman. „Zahvaljujući prijateljstvima koja sam tamo stekao i univerzitetskim klubovima proputovao sam ceo Liban. Pre toga nisam znao šta su tačno Druzi, šiiti i stranci. Video sam ih na televiziji, ali ih nisam poznavao, jer na severu nema gotovo nikoga osim sunita i hrišćana.“ Studije su Ameru omogućile da prevaziđe stereotipe: „Obrazovanje i život u kampusu primoravaju nas da preispitamo sve što smo do tada usvojili.“

S vremenom je ovaj zaštitni znak univerzitetu omogućio da postane stožer nastanka nove elite, kako libanske, tako i inostrane. Na potpisivanju Povelje Ujedinjenih nacija juna 1945. godine, devetnaest od pedeset prisutnih sirijsko-libanskih delegata bili su među njegovim bivšim studentima. Čarls Malik, jedan od urednika Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, tamo je predavao filozofiju. Žorž Bašir, koji se na studije upisao krajem 1960-ih, priseća se da su „sve do građanskog rata, polovinu studenata činili stranci“. Među njima bilo je Turaka, Sudanaca, pa i Avganistanaca, među kojima je bio i Ašraf Gani, sadašnji predsednik Avganistana.

Još od samog početka, studenti nisu oklevali da univerzitetu uzvrate kritički duh koji im je ulivao. Profesor hemije Edvin Luis 1882. godine izrazio je podršku teoriji evolucije Čarlsa Darvina, čemu se uprava usprotivila. Njegovo otpuštanje izazvalo je prvi studentski pokret u arapskom svetu, za podršku profesoru. Prvi svetski rat, izmeštanje Osmanskog carstva i stvaranje Velikog Libana 1920. godine pod francuskim protektoratom doprineli su nastanku političkih pokreta unutar ove institucije. Mnogi studenti i profesori zauzeli su prilično neprijateljska stanovišta spram francuske uprave. „AUB je proizvodio lidere, bilo medicine ili revolucije“, šali se Nabal Dažani, nekadašnji student, koji već četrdeset pet godina predaje komunikacije.

Neki od velikih mislilaca arapskog nacionalizma tamo su razvili svoje ideje. Profesor Antun Saade 1932. godine osnovao je Sirijsku socijalnacionalnu partiju (PSNS), koja se borila protiv francuskog prisustva i za ujedinjenje Levanta (1). Tri godine kasnije, Konstantin Zurejk u tajnosti je oformio jednu važnu mrežu nacionalistički orijentisanih studenata iz čitavog arapskog sveta. Kasnije je postao jedan od mentora Žorža Abaša, palestinskog studenta koji je 1951. godine, pod naserističkim uticajem, osnovao Arapski nacionalni pokret, a potom 1967. i Narodni front za oslobođenje Palestine (PFLP).

 

Od turbulencija do obuzdavanja

Univerzitet je uistinu izvršio veliki uticaj na propalestinske pokrete, koji su od nastanka Izraela počeli da niču po Libanu. Dok su mnogobrojne izbeglice 1948. godine smeštane po kampovima, najbogatije palestinske porodice skućile su se u Ras Bejrutu – i poslale decu na AUB. „Moja porodica je želela da se obrazujem na engleskom jeziku“, objašnjava Dažani, koji je iz Palestine došao nakon masakra u Deir Jasinu. Priliv studenata proteranih tokom Nakbe pretvorio je univerzitet u vodeće mesto mobilizacije za palestinsku stvar. AUB je i izvan svojih zidova postao srce solidarnosti. Izrael je 1969. godine bombardovao bejrutski aerodrom. S univerziteta je izbio protestni marš protiv izostanka reakcije libanske vojske. Raširivši se po ostatku Bejruta, te demonstracije su dovele do ostavke tadašnje vlade.

Univerzitet se našao na radaru palestinskih pokreta. „Za Palestinsku oslobodilačku organizaciju visok stepen aktivnosti na AUB-u bio je od strateškog značaja, budući da je tu bilo dosta stranih studenata“, pojašnjava Makram Rabah, urednik i autor knjige o istorijatu ove institucije tokom građanskog rata (2). „Po povratku kućama mogli su da prenesu i zahteve njihove borbe.“ Palestinski pokreti pokazali su veliku snagu. „Kandidat kog bi oni podržali po pravilu bi završio u Studentskom savetu“, obrazlaže Favad Bavarši, predsednik tog tela između 1969. i 1970. godine. „Fatah je bio organizacija s ubedljivo najvećom podrškom.“

On, ipak, ističe da su se studenti mobilizovali i po drugim pitanjima: „Pobuna 1968. godine u Francuskoj i svi levičarski pokreti izvršili su veliki uticaj na nas.“ Univerzitet je 1969. godine pristao na stvaranje kutka za govornike (speakers’ corner), gde su studenti mogli slobodno da govore. „Od svih univerziteta, jedino je AUB dozvolio takvu slobodu izražavanja“, priseća se Bavarši. To mesto pretvorilo se u politički forum, a govori su se odatle širili izvan univerziteta: „Libanske novine uvek bi slale nekog novinara da prisustvuje.“ Najava povećanja školarina je 1971. i 1974. godine izazvala velike štrajkove. „To nije bila čisto ekonomska, već i politička mobilizacija“, kaže Saad Andari, aktuelni potpredsednik Libanske banke i učesnik štrajka iz 1971. godine. „Cilj je bila i kritika američkog prisustva i politike SAD na Bliskom istoku.“ Izbacivanje nekolicine studenata nije se dobro završilo: jedan od njih je 1974. ubio dvojicu dekana univerziteta.

U to vreme, AUB nije umakao zveckanju oružja koje je zahvatilo Liban. Propalestinski aktivisti i pripadnici Rabite, libanske desnice, nasilno su se sukobljavali u kampusu. S izbijanjem građanskog rata 1975. godine, Bejrut se podelio na dva dela. AUB se našao na zapadu, pod kontrolom propalestinskih milicija. Većinski hrišćanski istok bio je pod upravom milicija Kataiba (falange). Česta artiljerijska bombardovanja sprečavala su studente koji su tamo živeli da dolaze na predavanja.

„Kada su me Palestinci uhapsili na putu za AUB pokazao sam im studentsku knjižicu, budući da na njoj nije bila upisana veroispovest. To mi je možda spaslo glavu“, svedoči Salim Kanaan, koji se danas nalazi na čelu prijemnog odeljenja. Ipak, iako su sukobi besneli Bejrutom, univerzitet je bio bezbedan: „U njemu nije bilo borbi, niti je ikad napadnut ili okupiran“, priseća se. „Nijedna oružana grupacija nije želela da mu se zatvore vrata.“ Mnogi gospodari rata, poput Valida Džumblata (3) i Samira Žeažee (4), zapravo su tamo studirali… Pa ipak, 1991. godine AUB se našao na meti napada. Predsednik Frederik Erter ga je ocenio kao napad na Sjedinjene Države. Krivica je zato pala na oružane šiitske grupe pod pokroviteljstvom Irana.

Iste godine, po završetku rata, AUB je nastavio da se razvija. Iako je ostao da važi za centar izvrsnosti u Libanu, uticaj mu je opao. Institut za javnu politiku i međunarodne odnose Isam Fares, osnovan 2006. godine, ima za cilj približavanje istraživačkog sveta i onih koji donose odluke od javnog značaja. Njegov predsednik i nekadašnji ministar, Tarik Mitri, smatra to nužnim: „Univerzitet je depolitizovan i izgubio je ulogu laboratorije ideja na nivou regiona.“ On ističe da je hronična nestabilnost Libana dovela do toga da veliki deo stranih studenata i profesora izbegnu: „Libanci se povlače u svoju zajednicu, svoju religiju, svoje društveno i profesionalno okruženje.“

Prema njegovom mišljenju, na univerzitetu je danas manje različitosti nego ranije. Povećanje školarina stavilo ga je van dometa mnogih. Studiranje je 2016. godine koštalo u proseku 22.000 dolara, u poređenju s 500 dolara na Libanskom univerzitetu. Budući da se oduvek vodio principom selektivnosti, u prošlosti je imao razrađeniji sistem stipendija, koji je garantovao određenu društvenu raznovrsnost. „Među današnjim studentima, njih 90% potiče iz više klase“, žali se Sari Hanafi, profesor sociologije. Studenti su 2009. godine protestovali protiv novog povećanja školarina – ali bezuspešno. Suočen s rastućim brojem privatnih univerziteta u Libanu, AUB se održava kao prestižna institucija, poznata po kvalitetu obrazovanja koje pruža.

Danas, umesto inkubatora političkih pokreta, studentima omogućava pre svega nastavak studija i karijere u inostranstvu. Kao i cela libanska omladina, razočarana sukobima koji već decenijama ne daju mira ovoj zemlji, njegovi studenti nezainteresovani su za politiku. Pa ipak, mnogi su aktivni u Bejrut madinatiju, građanskom savezu protiv korupcije političke klase, koji je na opštinske izbore održane u maju 2016. godine izašao sa sopstvenom listom.

Štaviše, uprkos depolitizaciji, sloboda izražavanja je na AUB-u i dalje veoma zaštićena, u poređenju s ostatkom Libana. I dok se grad guši pod brdom otpada, kampus podseća na raj čistoće i mira. „Tokom invazije Hezbolaha na četvrt Hamra 2008. godine, mi smo na AUB-u i dalje mogli da raspravljamo“, priseća se Van Megerdičijan. Za ovog starog pripadnika establišmenta, koji danas živi u Francuskoj i radi kao novinar na kanalu France 24, moto univerziteta – „Da mogu imati život i provesti ga u većem izobilju“ – i dalje važi.

 

 

(1) Tadašnji Levant obuhvatao je Liban, Siriju, Transjordan i Irak.

(2) Makram Rabah, A Campus at War: Student Politics at the American University of Beirut, 1967–1975, Dar Nelson, Bejrut, 2009.

(3) Pripadnik Druza i lider Progresivne socijalističke partije.

(4) Komandant Libanskih snaga, partije koja većinski okuplja maronitske hrišćane i koju je tokom građanskog rata podržavala jedna od milicija.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.