Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Film

Semjuel L. Džekson: Bio sam narkoman, ali nikad nisam kasnio

Poznati glumac je povodom novog filma "Tarzan" za britanske medije govorio o istoriji koju nije poznavao, o saradnji sa Tarantinom, ali i o vremenu kad mu je droga bila jedina "prepreka"
Datum: 01/07/2016

Semjuel L. Džekson: Bio sam narkoman, ali nikad nisam kasnio

Foto Profimedia

Svi uglavnom misle da Semjuel L. Džekson ima 15 godina manje nego što stvarno ima. To je verovatno zbog kose, tačnije zbog odsustva iste. Uglavnom, Semljuelu je 67 godina.

U svojoj poslednjoj ulozi u filmu "Tarzan", ne igra nekakvog fiktivnog lika, već istorijsku ličnost - Džordža Vašingtona Vilijamsa, koji je za života postigao gotovo neverovatne stvari za bilo kog tamnoputog Amerikanca koji je živeo drugom polovinom 19. veka.

Za zaljubljenika u istoriju poput Semjuela L. Džeksona, koji je svoje mlade godine obojio optimistinom borbom za građanska prava, ova uloga je bila dodatno primamljiva, otvorila mu je poglavlje istorije koje mu nije bilo poznato.

"Sa 14 godina on se angažovao u građanskom ratu", objašnjava Semjuel L. Džekson priču o Vašingtonu Vilijamsu u intervjuu za britanski Gardijan. "Onda se angažuje u meksičkoj revoluciji protiv Maksimilijana. Ne znam da li je zaista bio 'Buffalo Solider', ali znam da se borio i u ratovima sa Indijancima, i ubio je mnogo Indijanaca! Bio je kongresmen, sveštenik, istoričar - radio je mnogo toga, imao je ispunjen život, ma koliko kratak bio. Posetio sam njegov memorijalni centar, njegov grob, prošle godine u Blekpulu".

Baš tako. Novi "Tarzan" priča je o noćnoj mori kolonizacije Konga koja je kalemljena na fantaziji Edgara Rajsa Barouza. Ovaj film je ponovo spojio Džeksona i Krega Brunera, koji je doprineo Džeksonovoj fantastičnoj ulozi u ranoj melodrami Jecaji u tami iz 2007, i koji je i u ovaj film sa namerom da kreira provokativan "crni lik", što je njegov prvi poriv sa skoro svim filmovima za koje piše scenario i koje režira.

To je, jasno, uvek bilo izvor radne radosti za skoro radoholičara Semjuela El Džeksona.

Na primer, kad je pročitao scenario za Tarantinov Đango, u kom mu je ponuđeno da igra opsesivnog crnog kućepazitelja na imanju Leonarda Dikaprija, najzloćudnije karikature koja je simbol ojađenog vremena, Džekson je rekao Kventinu Tarantinu: "Znači, ti stvarno hoćeš da igram naodvratnijeg crnog lika u istoriji kinematografije? Okej, hajde!"

Ljudi često zaboravljaju da je Semjuel L. Džekson bio cenjen njujorški pozorišni glumac, pre nego što je postao planetarno popuran u 45, u Petparačkim pričama 1994.

Cenjen, ali ako se izuzmu demoni koji su ga tada opsedali kao i apetiti. Igrao je značajne uloge u prvim pozoripnim postavama, ali je i brzo bio zamenjivan. Počeo je intenzivno da pije, pušio je travu, a LSD je počeo da uzima na koledžu tokom šezdesetih. Kako je objasnio, "očistio se 1991. godine kada ga je osmogodišnja ćerka unezverenog pronašla pored kuhinjskog stola, sa sve buksnama i ostalim alatima. Pre toga nikad nije kročio na scenu bez neke psihoaktivne supstance u telu.

"Sve je relativno", objašnjava za Gardijan svoj relativno zakasneli filmski start. "Imao sam dobru pozorišnu reputaciju. Jasno, bio sam jeb'ni narkoman i bio sam van sebe često, ali sam imao dobru reputaciju. Dolazio sam na vreme, nikad nisam kasnio, znao sam svoje replike, obavljao sam posao. Jednostavno nisam zarađivao dovoljno novca, ali sam na površnom nivou bio zadovoljan. Radio sam predstave po tekstovima koji su dobitnici Pulicera. Radio sam sa ljudima koji su od mene pravili boljeg čoveka, koji su me menjali. I radio sam stvari na dobar način, samo jedna stvar je stajala na putu - moja zavisnost. I kad je to postalo prepreka, bilo je - buuum! Vrata su mi se otvorila."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.